КЊИЖЕВНА КРИТИКА Фрагменти породичне историје „Ноћ пре пада у реку”, Дубравке Ребић

Опсесивно бављење породицом и праћење јунака кроз генерације, слично као код Толстоја или данас код Џонатана Френзена, код нас је највише домете досегло у делу Добрице Ћосића. У новије време ређе се пишу романи таквог обима који би, кроз причу о неколико генерација једне породице, пружили свеобухватан поглед на једну епоху.

Опсесија породичним односима не јењава, као ни тежња да се обухвати већи временски распон. Сада је то, међутим, представљено углавном у фрагментарном облику и без свезнајућег приповедача. Оваквим приступом у први план долази трагање јунака за сопственом истином, како би се размрсивањем трансгенерацијске трауме приближили себи и стекли прилику за другачије саморазумевање. Други роман Дубравке Ребић добар је пример овакве тенденције у новијој српској књижевности. Повест брачног пара Стане и Обрада почиње рођењем сина Вида 1927. године, и траје до 2017. кроз приче њихове деце и унуке. Језгровитост исказа и ћосићевски поетична реченица дају посебну лепоту причама, претварајући романескни нацрт породичне хронике у породични албум или колаж. Књига почиње с ума сишавшом Станом, а завршава снајом Миром која, губећи разум, прави колаж од новинских исечака за зид. До једне објективне, разумом схватљиве истине није, дакле, могуће доћи, али од исечака прошлости могуће је створити нову слику своје будућности. 

Некадашње породичне саге и хронике тешко је замислити без презимена које окупља и обележава чланове исте породице, као знак њиховог заједништва и трајања једне лозе кроз време. У књизи "Ноћ пре пада у реку" јунаке знамо само по имену, а године и кратки наслови подсећају на белешке крај фотографија у албумима. У исказима Стане, сина Вида, ћерке Анице и њене ћерке Соње, има нешто налик на заузимање позе за фотографију, али и мутних места због сенке оца Обрада, која наткриљује сваку исповест у књизи. Судбина мајке Стане и њен лик сасвим су у оквирима очекиваног унутар патријархалне матрице прошлог века, али веровања о биљу чине њен други живот и њен језик љубави, због чега су ти делови неки од најлепших у књизи. Занимљиво је како се иновира уобичајена представа о повлашћеном мушком потомку и занемареном женском, заменом улога која постаје екстремна: очеве речи о неспособности сина и изузетности ћерке прерастају и за једно и за друго у проклетство. Потресна Видова исповест не мења много свој тон, од почетка до краја, а најбољи су моменти када на свет гледа очима детета: „Кад је отац добре воље, свет буде боље место, а мајка и ја постанемо честити људиˮ. Говор о себи Обрадовим речима, на пример, Вид: „Благ сам, свиленˮ или Аница: „Увек сам била изузетнаˮ, уме, међутим, деловати сувише прозирно, као лако ауторско решење за сложени проблем самопосматрања. 

Соња као лик из треће генерације доноси дух новог времена само формално, без суштинске промене у односу на своју мајку и баку, што пренос трауме и психолошких механизама чини уверљивим, али сам лик остаје недовољно разрађен у контексту целе књиге. Друштвено-историјска подлога дата је кроз одломке из Основног закона о браку, телевизијски Дневник и коментаре са утакмице Светског првенства у кошарци 1998. године. Показивањем, дакле, а не казивањем, уз добар осећај за детаљ, ауторка успева да проникне у оно што би у дугој историји једне породице и драматичних збивања на Балкану остало иначе недохватно. Заливање цвећа, међутим, није само део Станиног и Видовог посвећеништва биљу, већ и знак ескапизма, због чега ниједан од ликова не прониче ни у себе, ни у време у којем живи, остајући ограничен на ране задобијене у детињству.  

Дубравка Ребић пише нежне и болне приче, које и без познавања контекста са ових простора делују на читаоца својом сугестивношћу и поетском ритмиком реченице. Боља уравнотеженост исказа и аутентичност ликова били би остварени вишим степеном индивидуализације различитих гласова, без амбиције да се захвати у замашно временско раздобље од једног века. Пре фрагментарни роман него породична хроника, Ноћ пре пада у реку потврђује ауторку као још један оригиналан приповедачки глас у нашој књижевности. 

Сања Перић