КЊИЖЕВНА КРИТИКА Археологија сећања „Маглена авлија: бајка о путовању у она места”, Анђелка Анушића

Нови роман Анђелка Анушића представља бајку о путовању наратора и његовог Сећања у места која, својим симболичким значајем и трајањем, пркосно одолевају расапу света. Поднасловом тајновито одређена као она места, јер се простору страдања прилази са страхопоштовањем и нелагодом, она током пута постају јасно одређена именима, док се право име путника до самог краја не зна. Тиме се аутор, као и много пута у роману, подсмехнуо свему пролазном, варљивом, а људском, уз свест да би без људи и та места постала само обичне тачке на избледелим мапама. Све написано о морфологији бајке примењиво је и на Анушићево дело, али не треба заборавити једноставну истину: бајке су страшне приче за децу, где се зло приказује у прихватљивој форми. Зато наратор књижевност назива једином подношљивом формом зла, али не пристаје да ову форму оголи и осиромаши, речима голим као тело „при рођењу и на укопуˮ, или атмосфером попут „осиромашеног зракаˮ. Разбокореност и игривост језика одупиру се присилним симплификацијама новоговора, мада „заблуделост у лепо писањеˮ ни у ком случају овде није сама себи циљ. Кроз врлети језика и врлети завичаја, аутор се пробија сигурно и самоуверено, не губећи из вида племениту простоту своје намере: искупљење прецима и прочишћење од зла. 

Сећање је неодвојиви сапутник главног јунака, али је, како то обично бива, непоуздани сведок, те је однос поверења између Јанка Полонија и Сећања стално угрожен, посебно зато што му се оно руга, постиђује га и прекорева. Због своје снисходљиве природе, Шекспиров јунак је главна мета Хамлетовог подсмеха и омаловажавања, а слично се дешава и са Анушићевим јунаком. Кроз роман он, међутим, све више добија Хамлетове особине, посебно зато што и сам истражује смрт својих предака. Његове дилеме, психолошке кризе и афективна стања присутне су на свакој страници романа, али у исто време, и у томе је Анушићева виртуозност, читалац не губи из вида колективну драму. Човек ни кроз своја сопствена сећања не може проћи сам, поручује аутор, а нарочито не кроз дугу историју колективних страдања. Двојник је потребан да би се кроз друго лице и туђе казивање успоставила дистанца према потресним догађајима из прошлости, па је индикативно што се успомене о понижењу и мучењу у болници, на пример, говоре у другом лицу једнине. 

Приповедање није једини начин да се прикажу злочини, те се у мноштву жанровских облика преламају сурови и сирови истинити догађаји. Песме, легенде, клетве и бројалице доприносе уметничкој уверљивости прошлости, која у аутентичности својих ужаса, и сама делује невероватно и кошмарно. Највише је алузија на логор у Јасеновцу, али су обухваћена и друга страдања српског народа, при чему се главни јунак, у иронијском кључу, успешно обрачунава с оптужбама о патетици. Полонијевска снисходљивост уступа место дигнитету жртава, које нису приказане само као имена на споменицима или хероји, већ пре свега као дубоко људски ликови. Жива нарација, динамичност кретања и дијалогичност подсећају да летаргија и стајање у месту нису могући, јер се сећати и путовати мора, а живети, ипак „и не мора нужноˮ. У таквом вредносном поретку, где живот ни одбрана живота нису нужност, част добија пуни смислотворни потенцијал – не као некакав иронизовани архаизам, већ као неизоставна одредница идентитета. 

Преосмишљавање сопственог идентитета није главни циљ путовања, али јесте његов драгоцени резултат. Откривши „ископине које су заслепеле званичну историјуˮ, археолог Јанко подсећа на Андрићевог несрећног Ћамила, јер и он у својој истраживачкој опсесији такође заобилази званичне историјске токове. Ту се, наравно, не исцрпљују сличности између Анушићевог дела и Проклете авлије. Проклетство, ипак, није у фокусу овог романа, па чак ни проклетство вишевековног страдања српског народа, јер човек, иако „маглен-створˮ, има моћ да муку и несрећу преобрази у благослов. Својом приповедачком визијом, Анђелко Анушић даје смернице на том путу путу и задатку, уверен у његову исправност и неминовност, као и у часне појединце који ће тим путем кренути.  

Сања Перић