IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Osam života i sanjarenje (2)
Ponedeljak, 7. mart 2016.
Tuđa žalost i radost je dobrodošla prilika za gozbu. To si, po ko zna koji put, video i ovih dana – na jednoj daći i jednoj proslavi punoletstva. Video i sudelovao utapajući se i sam u nedostojno naslađivanje i brbljanje.
Ovaj ponedeljak obeležavaju dve nemoguće misije – potraga za poslom tuđoj unuci i novcem za svoju knjigu. Ova će se druga, dakako, kako si već ponosan i stidljiv, okončati udarom na sopstveni, kućni budžet.
S prozora gledaš u nežnu nebesku plavet, a s radija slušaš vesti o poplavama u predelu Požege i Kosjerića.
Utorak, 8. mart 2016.
Zebeš pred Osmatračnicom. Svoje je uvek drago, mada se to najčešće ne sme reći. I sad te, po ko zna kojem već čitanju, ponese sopstvena iskrenost u stavu i živost u kazivanju, posvećenost svojim opsesivnim temama koliko i povremena radoznalost za drugo i drukčije, pa one smene u tonalitetu – od razneženog do polemičkog.
Nije li, međutim, ponešto od ovog puka kolumna? Nisu li, na drugoj strani, možda pretenciozna tvoja mudrovanja o Tolstoju, Melvilu, Kafki, Muzilu i Kanetiju, kao i ona uplitanja u pitanja vere i crkve, kad – u danas striktnoj podeli rada – nisi ni komparativist ni bogoslov?
S koliko prava, bez obzira na novu problematizaciju i kontekstualizaciju, ponavljaš ili parafraziraš ponešto od onog što si u ranijim štivima rekao o ponekom od naših pisaca? Najposle, koliko je smislena i čime zapravo motivisana tvoja istrajnost u sprezanju života i literature, dnevnog i trajnog, ličnog i opšteg?
Sreda, 9. mart 2016.
Tvoje dane vezuju dva pravila: molitveno i gimnastičko-rekreativno. Po svemu su ostalom, mahom, različiti i šareni.
Juče si čitao Skerlićeva pisma, zavirivao u Geteovog (i Živojinovićevog) Fausta, priveo kraju čitanje Otačnika svetitelja Ignjatija Brjančaninova.
(…) Pod utiskom grozničave i višestrane aktivnosti kratkovekog Skerlića, ovih si dana osećao nekakav stid. Do maločas, kad si po nagovoru supruge ispraznio jednu fijoku. Letopis, Savremenik, Književnost, zagrebačka Republika, novosadsko Detinjstvo, somborski Dometi, kragujevački Lipar, čak i nekakva sremskomitrovačka Samoupravna škola – s tragovima tolikih, mahom zaboravljenih tvojih poslova i dana, samo iz jednog, kratkog razdoblja!
Ako nije za diku, jeste za čuđenje kad si i kako samo u ovom, ćosićevski „tuđem veku“, informatički nepismen, stigao – uz sve druge poslove, književne i neknjiževne – da objaviš (od 2000. do 2014) devet novih knjiga, ne računajući priređene. Sad se, sa desetom (Osmatračnica) pomalo i sramiš! S razlogom?
Slavko Gordić