IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Muška i ženska knjiga

Prvi je „Pakrac“ Vladana  Matijevića. Već početnom rečenicom „Rešio sam, Pepi, da nekog  ubijem“, roman udara u pleksus. Teško se od tog udaraca pridiže i dolazi do vazduha. Dobri  pisci se poznaju po početnoj rečenici (koja uglavnom izostaje, jer je svima stalo do završne).  Najava iz prve rečenice „Pakraca“, koja postaje refren, zvuči kao šala. Ali nije. Još dva refrena daju ritam romanu. Prvi su parole-aforizmi koje izvikuje glavni junak, sulude ali i jezivo istinite, i vesti iz crne hronike. Groteska, hiperbola i crni humor – u duhu poetike pomalo zaboravljenog Miodraga Bulatovića – osnovno su Matijevićevo pripovedačko sredstvo. Atmosfera „Pakraca“ toliko je crna da ne može biti crnja, mada, i u takvoj, literarnoj formi, nije dorasla onoj iz stvarnosti. I ne treba! Zašto bi se i u čemu literatura takmičila sa stvarnošću?

U karakterizacija glavnog junaka, dvojne ličnosti, Matijević je najdalje i ponajbolje otišao u analizi njegovog odnosa prema policijskom inspektoru. Taj surovi ubica  a sitni potkazivač, sve bi dao da ostane u milosti inspektora koga inače mrzi iz dna duše. Lepo je biti  zašuškan u okrilju vlasti.

Kritičari u Matijeviću vide nastavljača poetike crne proze. Sa crnom prozom Matijević ima veze samo u izboru likova-marginalaca. Na jezičkom planu ne! Nema kod  njega slenga i dijalekta. Njegovi junaci govore modernim, publicističkim jezikom, na ivici kvazi-intelektulazima. Možda je to pritajena poruka da su nas u rat gurnuli priučeni intelektualci.

Roman Vladimira Pištala „Pesma o tri sveta“ sušta je suprotnost Matijevićevoj knjizi. „Pakrac“ je mrak, “Pesma...“ svetlost. „Pakrac“ je naš prljavi Balkan, „Pesma...“  beli svet preko mora i velike bare.  „Pesma“  je priča o prošlim vremenima, koja su, ma koliko mračna, lepša  od sadašnjih iz „Pakraca“. „Pesma...“ je ženska, a „Pakrac“ muška knjiga.

„Pesma o tri sveta“ je  pikarsko-putopisni roman. Pikarski jer govori o neobičnim avanturama jedne žene koja će, bez obzira na dodire s  muškarcima, uglavnom problematičnim, umreti kao devica.  Putopisni, jer  opisuje zemlje, vode i nebesa Boke Kotorske, Venecije, Afrike, Severne Amerike, Engleske. Ne samo stvarne, već i one mitske.

Roman  ab ovo prikazuje otmicu Peraštanke Ozane Bolice. Ta otmica trajaće mnogo duže od svih čuvenih otmica žena (Evropa, Helena),  gotovo čitav vek, a junakinja je poput Markesove Ursule doživeti 120 godina. Otmica se ne opisuje  kontinuirano već u vidu fragmenata. Pištalo je majstor fragamenata,  na čitaocu je da ih  sastavi u  celinu, kao od kamenčića mozaik.

A fragmenata je u takvom broju i  različitog sastava, od poetskog do filozofskog, od lingvističkog do etnografskog, da sastav mora ispasti  raskošan. Fragmentarni ep. Ozanina otmica podseća na iznuđena Odisejeva lutanja. I Ozana i Odisej dospevaju do tri (i više sveta) i uspevaju da prebrode razne neprilike, zahvaljujući  duhu radoznalosti i saznanja. Posle svega proživljenog, i lepog i ružnog, junaci zaslužuju duboku i lepu starost, a smrt im dođe kao rajski san.

Mašta je, mediteranska, karnevalska, sa jakim elementima intelektualizma i enciklopedizma, ono što natapa  i plavi stranice Pištalove proze, pa i ovog romana, koji se čita lako i u dahu. U ovoj knjizi dosada ne stanuje.

Završetak čitanja Pištalove  „Pesme...“  označio je kraj putovanja u predele   čarolija i čudesa. Šteta što je puto- vanje trajalo kratko.

Pištalova literatura takođe se ne takmiči sa stvarnošću. I zašto bi? Literatura je svojevrsna stvarnost.  Božanstvena, svakako! Pa bila mračna ili svetla.

Milisav Savić