IZ PIŠČEVE BELEŽNICE Helsinki (4)

Iz zamračene galerije izašlo je deset majki sa bebama. Pomislio sam da su ih majke povele na izložbu koja odražava prenatalno-bajkoviti svet, koji bebe mogu prepoznati. Bio sam u pravu. U izložbenom prostoru su letele senke krilatih devojčica i veštica i čovek sa cigarom. Cigara je pulsirala kao zvezda. Nešto zmijasto je titralo. Senke su prelazile preko poda.

Umetnica, Lap See Lam, je bila Kineskinja. Na takmičenju za nagradu Ars Fenica je predstavljala Švedsku.

Pozorište senki je došlo iz Kine u Evropu polovinom 18. veka. Njegovo francusko ime je ombres chinoises, kineske senke. 

 Izložba se uslovno zvala Priče iz promenjenog mora.

Inspirisala se sudbinom broda Morska Palata. Morska Palata je bio trospratni ploveći restoran u obliku zmaja koji je plovio iz Šangaja za Evropu 1990-ih. U Štokholmu je pronašao novu ulogu u Gröna Lund zabavnom parku. U Kini je zmaj simbol sreće i snage, a u Evropi nešto zastrašujuće. Brodu su odsečeni glava i rep. Postao je kuća duhova.

Na izložbi sve to nisam morao da znam. Tekle su senke.

Devojčica se okretala u letu. Slap joj je šikljao iz očiju.

I brod je prošao. 

Ženski glas je nešto govorio. 

Senke su lebdele kao nerođeni u plodovoj vodi. Duhovi beba su tekli nagore. Našao sam se u lava lampi od senki.

Zadržavao sam dah. 

Kao i umetnica bio sam kolaž svojih maštarija i zapažanja. 

Bilo je strašno ali i nežno.

I drugi ljudi koji dišu pored mene su bili senke. Bili smo “negde.”

Bebe su razumele.

***

U Ateneumu Apolon je stajao u senovitoj niši. Tu sam posetio izložbu finskih impresionista. Impresionizam je bio nešto potpuno suprotno od finskog novembra. Uvek su me zanimali veliki pravci u manjim zemljama. Mnogo je bilo slika na plažama. Najviše mi se dopao rad slikara Santeri Salokivija Devojke Na Obali. Na tom platnu, pored mora su plamsale polužene - polusvetlost. 

***

Čekao sam da se nađem sa Urpu. Došla je u onoj laponskoj kapi. Prevela me je preko noćnog trga. Ušli smo u intimni restoran. Pridružio nam se izdavač po imenu Vase. Pre više decenija, on je bio u Beogradu. Seća se ljute hrane na beogradskoj železničkoj stanici i kako je čovek u kupeu rukama jeo kokošku. Prevodio je pesnike na finski sa livijskog jezika koji govori 200 ljudi. 

Pored biblioteke bio je natpis: „ Vidite drugu stranu Helsinkija!“ i spomenik štuki koja se propela u vazduh. Štuka je povezana sa Tuonelom, finskim podzemnim svetom. 

Na trafostanici bio je ružičasti panel. Pisalo je: „Oprosti!“ 

Šetao sam kroz poluukrašen polublistavi centar. Visile su svetlucave froncle. Neonske crte su oivičile Stockman robnu kuću. Tri zelena kovača su kovala zajedno. Probao sam sako. Kupio sam kapu.

Iza svetlosnih prezli čekala me je stanica sa svojim kamenim divovima. Sve veća hladnoća pokušavla je da ih slomi, ali oni su nesalomivi. 

Bio je neki međunarodni skup. Finci su jednom rečenicom razoružali posetioce. Napisali su:

– Niko normalan ne dolazi u Helsinki u novembru. Izuzev tebe, pametnjakoviću. Dobro došao.

Opet sam proveo osam sati u pokretu. Nisam otišao u Thinking Place ili Univerzitetsku biblioteku. Otišao sam u sobu i čitao Kamijevo Leto.

Već sam bio spakovan. Sabirao sam utiske.

Zatvorio sam oči. Polarna setlost umivala je lica kamenih divova na centralnoj železničkoj stanici. Muzej Kiazma je ličio na odsečenu santu. Plovio sam u priči iz promenjenog mora. Večeri su bile pune slutnje ali i lepote. Napuštao sam Helsinki, u kome ima šesto art nuvo zgrada, grad u kome se vrata otvaraju prema meni.

Proverio sam priču. Kažu da se polarna svetlost retko javlja u Helsinkiju. Aurora borealis nastaje kao rezultat interakcije solarnih čestica sa molekulima gasa visoko u atmosferi gde je magnetno polje najjače. Jedna finska studija kaže da polarna svetlost proizvodi zvuk. Najčešće se može čuti na vrhovima planina. To je slab zviždeći zvuk valovite naravi. Opisuju ga kao jedva čujno pucketanje, slično gorućoj travi. Ja ga zamišljam kao pesme kitova. Posle sam čuo te vibracije na snimku. Stvarno liči na pesme kitova. 

Vladimir Pištalo