ИЗ ПИШЧЕВЕ БЕЛЕЖНИЦЕ Coffee time

Са 26-ог спрата хотела море је изгледало близу, али сад кад је већ пола сата прашњавим путем пешачио ка њему, није било нићега од морског плаветнила, а још мање од шума таласа по пешчаној обали који је замишљао. Уместо тога, дочека га бесни лавеж паса са периферије који су се режећи, искежених зуба, залетели ка њему. – И овде завршава мој неуспешни излет ка мору – направи заокрет И брyим корацима, сувих уста, врати се огромном здању хотела. 
Рашири завесе на широком прозору собе на 26-ом спрату: споља, због заштитног стакла, звуци су били пригушени, али је слика периферије, са делићем мора доле и сивим небом без облака и без ветра горе, стајала непомично, као укочена. 
- Где ли су они морски галебови? – запита се, лежећи обучен на постељи. А птице никако да се појаве, као и оне да су побегле, негде далеко и заувек. 
Није му се устајало, глава и тело отежали су му и испразнили за сваки покрет, баш као И поглед са прозора. Склопи очи, али дремеж, и поред заустављене тишине, није долазио. Лежао је тако жмурећи, непокретан, пар минута. 
Када је ипак отворио очи, поглед са прозора је био исти – контуре разбацаних ниских зграда, горе сиво небо, доле парче плавог мора. 

И тада, са левог горњег угла прозорског стакла, појави се, изрони бели трбушчић галеба раширених крила.     
Споља и изнутра
- Требало би да купим блузу... патике, ове су ми баш изношене... 
- Па одавно ти то говорим – рече жена без неке посебне намере да га подржи у његовом самосажаљењу. Иначе, како и обично, била је обучена штосно и са укусом. Сваког јутра се припремаше дуго, дуго, како да се обуче. Плакари су били препуни свих могућих парчади одеће које је меркала у огледалу, облачила, па свлачила, па поново облачила, све док се не нађе, уф, оно што јој најбоље стоји за овај дан. 
Али тог касног августовског јутра, док су полако густирали свој coffee time ослоњени на ограду њиховог балкона, са шољицама у руци, ћутећи, свако загледан у своју страну видика, осећали су се сасвим опуштено. 
Он је добро могао да види горње спратове високог облакодера, централу 5GX. 
- Заиста имаш право, могли би поподне до продавнице обуће – чуо је њен глас, мек и топао, као летњи дашак из оближњег парка. Она је и гледала тамо, у високе крошње разгранатог дрвећа, супротно од његовог погледа на небодер. 
Када ходаш, знала је да му каже, гледај у небо или природу око тебе, а не у градски метеж. 
И баш кад је хтео да окрене поглед и да га придружи женином, примети како на горњој тераси на 5GX централи, један човек у разбарушеном палту потрча према огради терасе и без премишљања, скочи надоле. 
- Значи договор важи – продужи жена, са истом летњом топлином у гласу – Одабраћемо добре сандале за тебе – брзо га пољуби у образ и уђе у собу. 
Он је и даље зурио у 5GX зграду. Тело човека у паду више се није видело.  
            (са македонског: Јелена Прокопиева)