INTERVJU: NENAD ŠAPONJA, KNJIŽEVNIK Svet kojim hoda pisac popločan je sumnjom

Uz to, ova se poetska knjiga, u čijem prvom planu se nalazi „traganje pesničkog subjekta za dečakom u sebi, kojeg prate pitanja života u aktuelnom vremenu i prostoru, obeleženom nelagodom i neizvesnošću”, našla se u najužem izboru za književna priznanja „Zlatni suncokret”, „Dušan Vasiljev”... a visoko su je vrednovali i žiriji Zmajeve i Nagrade „Meša Selimović”.

Kada mu jedna knjiga bude višestruko nagrađivana i pohvaljivana, javlja li se kod pisca ipak određena bojazan od recepcije sledećeg rukopisa?

– Ne. Pisac piše u svom svetu, a svet u kome postoje nagrade, svetla reflektora, ili možda muk prećutkivanja, je ipak ono što su samo nanosi svakodnevice. Stvarnost u kojoj nastaje umetničko delo je ipak malo dublja i suštastvenija. Ovom piscu je naravno drago da je „Psihologija gravitacije“ prepoznata od strane i čitalaca i kritike kao delo koje dubinski provocira i otvara bezbroj pitanja lične egzistencije, kao i prostor za trajanje u jeziku u kome je nastala. Književna nagrada daje knjizi šansu da bude vidljiva, da zainteresuje potencijalnog čitaoca.

U slučaju poezije, u naše vreme, jedna nagrada možda donese 10 ili 50 pravih čitalaca i onda ima smisla. Taj smisao se pojačava ako poezija knjige počne da govori kroz poeziju njihovih  života. A zatim i ako njihova percepcija nauči nešto iz logike percepcije knjige. I ako svi zajedno nakon čitanja knjige čitamo svet drugačijim očima. Na koncu, ako se knjizi vraćamo i ako taj povratak ima smisla za nas.

Godinama ste pisali književnu kritiku. Da li Vam je to iskustvo dubinskog čitanja drugih pomoglo ili odmoglo u trasiranju vlastitog poetskog puta?

– Mislim da nije ni pomoglo ni odmoglo. Kod mene su to paralelni i nezavisni procesi. Ako ste pesnik, morate imati talenat za gradnju vlastitog književnog sveta. A ako ste kritičar, morate imati empatiju za druge književne svetove. Ta dva dara, mogli bi međusobno da se potenciraju, a mogli bi i da se isključuju. U mom slučaju, potpuno su nezavisni jedan od drugoga. Odnosno, imam sreće da je tako. Za mene je kritika kreativni proces – razumevanje i razgovor sa drugim. To je pozicija povlašćenog čitaoca. A biti čitalac, u današnjem svetu, takođe je jedna vrsta sreće.

Slažete li se sa tezom da su u savremenoj poeziji sadržaj i stil postali neodvojivi?

– Savremeni pesnik, poput onog davnašnjeg, živi u poeziji nesklonom vremenu. Istovremeno, svakom vremenu, svakom ljudskom biću treba poezija. Pesnik piše usred zabune i kontra zabune ovoga sveta. Postoje dva jezika sa kojima se čovek svakodnevno dotiče - jezik koji prlja i jezik koji pročišćava. Ovaj drugi je, naravno, čista poezija. A problem pesnika, uvek je u naumu i veštini da dođe do slike dostojne da postane reč.

 Dok je prva poetska zbirka „Đokonda” bila „emocionalni kovitlac, onirički bunar, vatromet izjava i slika”, „Psihologija gravitacije” nudi „estetizovcanu konciznost”. Ipak, kritika je saglasna u tome da , „istražujući mogućnosti čiste poezije, pišete uvek drugačije, a isto”?

– Izazov pisca je da traga. Da otkriva novi i drugačiji svet. A s druge strane, da bude prepoznatljiv. To je svakako i najteže. Otuda i onaj izazov druge knjige. U prvoj se prepozna talenat, a sa drugom se potvrdi pisac. Meni je „Psihologija gravitacije“ sedma knjiga poezije, objavljena 34 godine nakon prve, i mislim da sam uspeo svaki put da otvorim novi pesnički svet. Ne samo tematski, već i suštinski. Da nema te igre otkrivanja, erosa iznenađenja, verovatno ne bih ni pisao poeziju. Svet kojim hoda pisac popločan je sumnjom. Otuda i toliko dugački intervali između pojavljivanja pojedinih knjiga. Obično to bude tri do pet godina, a između knjiga „More“ i „Slatka smrt“ taj interval je bio čak 14 godina. Sreća da se pesnik bavio u to vreme i drugim stvarima – pisao kritike, putopise, priče, uređivao knjige drugih autora...

Rade Drainac je u tvrdio da „nikakva nauka o poeziji ne može da nadoknadi ono stanje transa, u kome se pesnik nalazi kada se njegova ruka kreće po hartiji, vođena diktatom neshvatljivoga u njemu”. No, već za Umberta Eka je „inspiracija  ružna reč koju koriste slabi pisci da bi delovali umetnički dostojni poštovanja”.  Može li se zaista govoriti o tome da danas pesništvo više nije čista emocija i stvar trenutka?

– Sve je nadahnuće u ovom svetu. No, morate biti i spremni i dostojni tog trenutka. Pesnički jezik potiče iz oba sveta, i iracionalnog i racionalnog.  Više iz iracionalnog. Racionalni dao našeg bića uči iz iracionalnog. A prvi nauk je da ga počne tolerisati. Nakon toga počinje razgovor i širenje prostora naše svesti.

Poezija govori slikom, zvukom i emocijom, ali to je samo prvi sloj, onaj koji se najlakše potroši, izliže. Sledeći okvir jeste onaj energetski. Onaj koji može da menja perceptivnu i kognitivnu strukturu onoga koji čita. Poezija je prostor slobode, mesto na kome duša potvrđuje svoju identifikaciju. Poezija se igra poslednjim stvarima našeg tela i prvim stvarima našeg bića. Bavi se prepoznavanjem ritma bića. Onog najbližeg i onog najdaljeg. Poezija ukazuje na višeslojnost našeg postojanja, ona otvara registre smisla, osveštava. Očigledno je da inspiracija vodi u poeziju, a sama poezija vas vodi u inicijaciju. Zato je i čitate. Ona je stvarnija stvarnost ovog sveta.

Samo u poslednjih pet godina srpska je književnost postala bogatija za više od hiljadu pesničkih knjiga. Probija li se iz tog kvantiteta i neki novi kvalitet ili pre u tako gustoj šumi naslova i kakvi poetski vredni glasovi ostanu u senci i osuše se pre nego procvetaju?

– Uvek je pitanje, da li je to što se pojavljuje u formi knjige, i zaista knjiga? Nekada jeste, a nekada nije. Nije lako doći do knjige. Ni do smisla. Doba u kojem živimo je hipermoderno, a glavna karakteristika mu je svakodnevno ubrzavanje kako toka informacija, tako i životnih predstava i mogućnosti. Naravno, iza svega stoji permanentna logika privremenosti.

Ispred nas su najčešće izazovi privida, iskušenja komunikacije sa himerama, a gde smo mi, gde je naš smisao i kako prepoznati esenciju? Kako prepoznati gde duša spava? I kako je razbuditi? Makar na tren? Kako biti izvan vidljivog bića? Kako naći mesto za dušu, vlastitu, u ovom svetu? Kako prepoznati njeno stanište? Kako prepoznati smisao i trag njenog puta? Kako u isto vreme biti tamo gde i jesi i nisi - pitam se zauvek. Pitanja su ta igra sa smislom dok se spuštamo niz tobogan ovoga života.

Ovo Vaše pitanje zahvata sferu sociologije kulture, što je nauka, barem neke vrste. A pesnika nauka ne zanima. On živi, a i prepoznaje, svet u totalitetu. Onaj u kome sve jeste. I to je u isto vreme i sreća i bol umetnika. A broj tih prividnih knjiga, koje pominjete,  jeste samo indikator vremena, manje-više umnožavanje istog. Na čitaocu je da prepozna onaj svet koji ga se tiče.

Miroslav Stajić