INTERVJU: MINA PETRIĆ, DRAMATURŠKINJA Glas generacije ućutkava ostale

U slučaju Mine Petrić znači i dobijati nagrade, poput nedavne „Iskre kulture“ Zavoda za kulturu Vojvodine „Miloš Crnjanski“. Sada znači i to da je zahvaljujući svom veoma kvalitetnom dramaturškom angažovanju Mina Petrić zaposlena i kao saradnica na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. 

„Mali princ“, Sterijine, sada i Nagrada „Iskre kulture“… Šta mislite da je najvrednije što ste do sada uradili i zašto?

- Zaista ne znam. Verovatno zato što ne osećam da je sada trenutak za neko sabiranje utisaka i osvrt na minuli rad, jer se baš trenutno osećam najkreativnije i najstimulisanije da stvaram. Sigurno da je to posledica i nagrada koje pominjete, jer ta vrsta prepoznavanja daje umetniku/ci osećaj da je njegov tj. njen rad prepoznat i da ima nekog sa druge strane te komunikacije koja se zove pisanjem. Vrednovanje umetničkog rada je sklizak i nezahvalan teren. Mislim da svaka predstava koja u sebi ima barem trenutak stvarne, iskrene komunikacije sa publikom, ima svoju vrednost. Zato se trudim da u svemu što radim stvorim makar mali prostor ranjivosti.

Koliko uspevate da pored mora posla kojeg mi se čini da imate, ispoljite svoj autorski glas. Koliko vam je to važno i koliko vas to uopšte zanima sada, kada ste uspešni i kao urednica, i kao kritičarka, dramaturškinja?

- Nedavno mi se desilo nešto zaista lepo, a to je da sam počela da radim kao saradnica na Akademiji umetnosti u Novom Sadu. To je napravilo revoluciju u mom životu, jer, osim što je rad na fakultetu za mene posao iz snova, takođe mi dozvoljava da budem izbirljiva povodom umetničkih projekata koje prihvatam, što je prilika koju slobodnjaci retko imaju. Tu priliku upravo koristim da u pisanju negujem i tragam za svojim autorskim glasom. Sa druge strane imam osećaj da je to povoljno uticalo i na moj rad u pozorištu jer više „čujem“ sebe i mogu da nastupam iz neke pozicije unutrašnjeg mira koja je dobra za moju kreativnost. Da, u neku ruku zaista imam „more“ posla, ali imam i veliku sreću da je to sve posao koji mi donosi radost i rast u umetničkom smislu. Takođe, primećujem da u poslednje vreme prilikom odabira posla sve više vrednujem harmonične odnose u ekipi – zaista verujem samo u ono pozorište koje stvaramo u saradnji i sa međusobnim uvažavanjem i empatijom.

Kada biste mogli da birate čime biste mogli da se bavite, u opisu poslova dramaturškinje svakako da stoje mnogi, i od toga živite, da li biste izabrali samo jedan i koji, ili..?

- Ako bih sad morala da biram – izabrala bih pisanje. Pitanje je da li je to uopšte izbor, jer pisanje osećam važnim delom svog identiteta – kad ne bih pisala, to ne bih bila ja. Ne mislim pritom da kažem da bi ta osoba bila zbog toga manje vredna, možda naprotiv, samo da je to način na koji najčešće i najintenzivnije komuniciram sa sobom i obrađujem stvarnost.

Dramaturško obrazovanje zaista sprema studente za različite vrste posla i ja sam imala tu sreću da se oprobam u nekoliko i volim što mogu da radim i za pozorište i za film i da pišem teorijske tekstove, ali bih isto tako volela da je izbor o kome govorite uopšte moguć. Dramaturzi koji nemaju stalno zaposlenje, a to je većina, primorani su da prihvataju šta god im se ponudi od posla nezavisno od svojih afiniteta, a iako je polje potencijalnih poslova široko, ne postoji velika potražnja za kadrom. Naša pozorišna javnost je sklona tome da kad se neko mukom izbori do vidljivosti proglasi tu osobu „glasom generacije“ što automatski ućutka sve ostale glasove (valjda misle da polifona generacija ne postoji). Zato volim da podsećam da postoji more neotkrivenog talenta koji je strašno važno negovati i davati mu šansu. Govorim o svojim kolegama, ali o studentima sa kojima trenutno radim na Akademiji umetnosti.  

Igor Burić