INTERVJU: MIHAL HARPANJ, KOMPARATISTA Umetnost prevođenja

– Privlačila me je raznolikost sredine – otkriva nam profesor Harpanj. – Drukčije je bilo predavati slovačku književnost u Novom Sadu, a drukčije na Filološkom fakultetu u Beogradu, gde sam svakog drugog četvrtka odlazio preko 30 godina. Jedno vreme, u prvoj deceniji novog veka, bio sam takoreći putujući profesor na relaciji Novi Sad – Beograd – Banska  Bistrica, gde sam šest godina predavao slovačku književnost i teoriju književnosti. Predavao sam i na Visokoj pedagoškoj školi u Segedinu, nepune dve godine, do početka bombardovanja Jugoslavije marta 1999, i na isturenom odeljenje Pedagoškog fakulteta  u Somboru, u Bačkom Petrovcu. Ali svugde sam se rukovodio načelom da nastavnik na fakultetu nije tu sebe radi, već zbog studenata. I studenti su to znali, osetili i poštovali.

Radni vek ste proveli na relaciji Srbija –Slovačka pripadajući pođednako u obe kulture što na kraju i jeste krunisano nagradom za interkulturalnost. Kako sebe doživljavate u tom smislu?

– Pripadam slovačkoj manjinskoj zajednici koja je u talasima naseljava od polovine 18. veka donje prostore nekadašnje Monarhije i smestila se  među  ovdašnjim življem – srpskim, mađarskim, rumunskim u Bačkoj, Banatu i Sremu, i kasnije među hrvatskim u Slavoniji. Sa sobom su pored ono malo materijalnih stvari poneli jezik, veru, običaje, kasnije je za njima dolazila kultura i školstvo: sveštenici i učitelji. Moje rodno selo je Kisač, u blizini Novog Sada. U vreme moga detinjstva, pa i mladosti, u Kisaču je preovladavalo slovačko stanovništvo, sa dvadesetak srpskih starosedelačkih porodica. Svi muški članovi ovih srpskih porodica su govorili i slovački, ali su se ženili Srpkinjama iz drugih sela, iz jednostavnih razloga: drukčija vera i nošnja. Osnovna škola je bila na slovačkom jeziku, ali se sećam i da je meni u višim razredima biologiju predavala profesorica iz srpske starosedelačke porodice.

Ovo pominjem kao ilustraciju da mi interkulturalnost bila spontana od ranog detinjstva, mada se, naravno, tada sa tom rečju nikad nisam sretao. To se probudilo u nastavku školovanja. Spontano sam se opredelio za gimnaziju u Novom Sadu, u vreme kada su srednje škole bile stroge i nije bilo retko da se razred zbog jednog predmeta ponavljao. Za razliku za odlikaša iz Kisača, bio sam vrlo dobar, u četvrtom razredu jedva odličan, sa trojkom iz matematike. Jednostavno, od početka sam više bio sklon humanističkim predmetima i posle gimnazije sam upisao studije jugoslovenskih književnosti na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu - razmišljao sam i o filozofiji, ali tada se ona mogla studirati samo u Beogradu. Elem, već kao student prve godine sam počeo da pišem književne kritike u studentskom časopisu Indeks, kasnije u Poljima, pa Letopisu Matice srpske. I to na srpskom, ali skoro odmah i na slovačkom. Počeo sam i da prevodim sa slovačkog na srpski. Pri kraju studija sam počeo da se intenzivnije bavim slovačkom književnošću, i od 1967. godine sam skoro redovno boravio u tadašnjoj Čehoslovačkoj. Kada sam kasnije o tome razmišljam, shvatio sam da sam ja, neformalno, završio druge univerzitetske studije tamo, iz savremene slovačke književnosti i čehoslovačke nauke o književnosti strukturalističke metodologije.

l Srpskog čitaoca će sigurno zanimati u kojoj meri Slovaci poznaju srpsku književnost?

– Srpski pisci, kao i pisci iz ostalih južnoslovenskih književnosti, prevođeni su na slovački jezik, mada ne u dovoljnoj meri - a ta mera nikad ni ne može da bude dovoljna. U poslednje vreme prevodima sa manjih književnosti ne pogoduju ni finansijski uslovi. Druga je stvar što je u Slovačkoj primetan nedostatak znalaca srpskog jezika. Od kraja 19. veka srpsku književnost su na slovački prevodili manjinski Slovaci, tako je bilo i u međuratnom periodu, a to je karakteristično i za poslednje vreme. Ne bih da navodim imena prevodilaca i prevedene naslove, jer to iziskuje ozbiljnije istraživanje. A takvo istraživanje iziskuje i problematika reciprociteta, sa srpskog na slovački – sa slovačkog na srpski.

U poslednje vreme ste pre svega posvećeni prevodilačkom radu. Šta prevođenje književnosti znači za Vas? Šta trenutno prevodite?

– Prevodio sam pojedine pripovetke, studije, pa čak i pesme od najranije mladosti, ali nastavnički posao mi nije omogućivao da se ozbiljnije bavim i prevodom. Posle odlaska u penziju imam više vremena za prevođenje. Prevodim prozu i književnu teoriju sa slovačkog na srpski. Najviše sam prevodio prozu Pavela Vilikovskog, ukupno 7 knjiga - dve su još kod izdavača. U procesu prevođenja su sada i pripovetke Sažaljivost dobitnika nagrade Anasoft litera za 2022. godinu Stanislava Rakusa, kao i knjiga Razlog za radost  dobitnice ove nagrade za 2023, mlade autorke Sonje Urikove.

Zdenka Valent Belić