FILM „NEDELJA“ Na mitskom putu

To je i film o odrastanju, pravim drugarstvima i teškim izdajama, kao i dubokim tugama i životnim nevoljama, ali i trenucima sreće, smeštenim u gotovo mitski prostor beogradskog Dorćola. A kako još zamisliti filmsku priču o folk zvezdi, okruženu šanerima i tvrdim momcima sa asvalta, a da u njoj, pored pevanja, nema i pucanja. Namera kreativnog tima filma je bila jasna - načiniti romansiranu biografiju pevača i uhavatiti duh vremana tokom višedecenijskih zbivanja sa i oko Džeja. Međutim, sa zamislima sve najčećeše ide dobro, ali ih nije uvek ni lako, ni u celini, uspešno pretočiti u željeno. Vrlo brzo nakon prologa, gledalac je suočen sa otupljenom oštricom stvarnosne priče, što je možda i ukalkulisan danak potrebi da se surovost realnosti stilizuje spram glavnotokovskih uzusa srpskog aktuelnog filma: po principu - o najgorim stvarima ne preterivati ni slikom ni rečju. Pa možda sve malo i zasladiti.

Tako, gotovo polovina filma protiče uglavnom kao apoteoza istinskog drugarstva nastalog i održavanog u dvorištima i na ulicama kvarta, popravnom domu i kultnim kafićima, koja brzo gubi životnost i uverljivost učestalim ponavaljanjem varijacijom scena iskaza etike prijateljstava, solidarnosti i ljubavi. I malo toga se događa, sem što likovi polako stare, susrećući se i rastajući se. Ovu suštnsku ukočenost i nezaustavljiv energetski pad, uprkos naporima solidne glumačke ekipe da razigra nešto čega u scenariju nema, uzburkaće svojom eruptivnom pojavom i delanjem, kao podvodni vulkan, Džamba (Marko Janketić), Džejev rođak poznat kriminalac Iso Lero, svojevremeno „kralj Dorćola”. Predstavljen je kao ludo hrabar, nepokoriv, surov, mračan, samodestruktivan, retko u domaćem filmu viđeni, princ tame. S druge strane, Džej (Husein Alijević, u liku starijeg izdanja pevača) kao mlađi Džambin brat, zauvek momak  dečačkog lika i razoružavajućeg osmeha, iako stalno na ivici zakona, njegov je ipak slabašni antipod, nehotično je u ovoj priči ostao u senci, uspevajući, da kao beskrajno simpatičan mali, dođe do nekih mrvica i života i para.

Kao stasao mladić, tek u drugoj polovini ovog dvosatnog, po rečima autora, skorsezeovski zamišljenog urbanog epa, Džej zapravo zapeva. Tu kreće i neki drugi film okrenut muzičkoj i estradnoj strani pevačevog života i karijere. Međutim, eho prethodnih godina, kao neminovan deo priče, kao i aktivirana objašnjenja odnosa Džeja i njegovih muza za trenutke pevačkog nadahnuća, pa i bajkovito srećan odnos sa kreativno producentskim timom: Marina Tucaković, Aleksandar Radulović Futa i Raka Marić, tako su umetnuti, da iako slikoviti, ne doprinose emotivno u očekivanoj meri muzičkom potencijalu ovog, trebalo je, kulminirajućeg dela filma. Ilustruje to i izostanak željenog, pravog tragičnog vrhunca u montažnoj sekvenci spoja estradnog trijumfa Džeja i Džambinog odlaska u večnost, koja deluje pre kao „filmski” proračunata nego ambivalentno potresna.

Zanimljivo je da u konkretnim ambijentima, ali i kao zvučna podloga prve polovine filma dominira isključivo muzika Olivera Mandića, kao urbani zvučni pečat Beograda s kraja XX veka. Kasnije, Džejev pop - folk kao da iz nekog razloga nije u potpunosti iskorišćen, što bi se moglo očekivati za jedan film koji se, možda i neutemeljeno, iščekivao kao muzičko-biografski film, te zato i sa više pesama koje je izvodio Džej. Po svemu sudeći, tvorci „Nedelje” su imali i dodatnu ambiciju oličenu u zahtevnom zadatku da kreiraju žanrovski miks koji na obe svoje strane teži vrhuncima. Ono što je ostvareno jeste srednjeg dometa i intenziteta, ponekad tromo, ponekad nedovoljno motivisano, ali ipak u svih svojih dva sata gledljivo.

Savremeni narativni film u svojoj prirodi na prvom mestu ima nešto što je u vezi sa emocijama, umetnički sublimisanim, dakle ipak korisno lažnim, a svojstvenim i pop - folk senzibilitetu, sazdanom od patosa i svakovrsnih preterivanja i ekstrema, i onog laganom instant pa i kič mitologizovanju svakodnevnog, ili pak, nekog ne baš uobičajenog života. Nagoveštaja da bi to mogla biti idelna kombinacija za nastanak i budućih bioskopskih atrakcija inspirisanih tim delom muzičkog sveta, ima. Tako je bar kada je reč o dominantnoj glavnotkovskoj struji aktuelnog srpskog filma koji se u poslednje vreme sa povišnim ambicijama, kao i u ovom slučaju, kako na produkcionom planu tako i kreativno-zanatskom, hvata u koštac sa oživaljavanjem priča sa ovdašnje folk - pop scene raznolikih karaktera i epoha. Ovakvi filmovi su i prilika, ne samo za široko postavljeno konzumiranje nostalgije i „pokretanje“ emocija, već i istaržanje šta je od svega iz te galaksije izdržalo test vremena i da li je u svemu tome, sviđalo se to nekom ili ne, kao ovde dominantnom obliku popularne kulture, ičega vrednog i bilo.

V. Crnjanski