DRAMSKI PISAC KAO GLAVNI JUNAK Autor! Autor!

U ovoj rubrici je, doduše, već ukazano na neke elemente te situacije, kao što su zaziranje pozorišnih uprava od pružanja šanse savremenom domaćem autoru, ali i tematska usmerenost (ograničenost?) mnogih autora na specifične (marginalizovane) društvene slojeve. Međutim, premda smo originalnoj postavci pomenutog Matišićevog teksta svedočili pre pet godina na Pozorju, tek njegova domaća postavka podstiče – snagom autentičnog čulnog primera – dileme o nečemu još važnijem iz pomenute problematike: o pitanju komunikativnosti i intrigantnosti naše savremene drame u odnosu na publiku izvan najužih, „posvećeničkih“ krugova.

U „Ljudima od voska“ Mate Matišić uspeva da na akciono dinamičan, psihološki uverljiv i žanrovski slojevit način uobliči dramu orijentisanu ka samom „srcu savremenosti“ – iako je polazišna tačka takve drame elemenat u načelu hermetičan i „tuđ“ konkretnosti radnje: figura samog pisca. U sva tri segmenta ove tragikomične povesti, naime, lik pisca Viktora (uglavnom autobiografska projekcija samog Matišića) javlja se istovremeno u ulogama svedoka i aktera. Najpre, kada se kao oženjen zagrebački pisac/muzičar, suočava sa zahtevom sredovečne Jevrese iz Srbije, da njihovom sinu – kojeg su začeli  pri davnom susretu na turneji njegovog rok-benda, a koji je sada višestruki ubica – pruži utočište pred srpskom policijom („Obožavateljica“); kada, pri poseti zavičajnom selu u dinarskom kršu, spoznaje da je prividno dalekim deformacijama „ruralne tranzicije“ (šverc droge, trgovina ljudima, porodična nasilja) i sam doprineo („Prvi musliman u selu“); najzad, kada ga zahtev na smrt obolele porodične poznanice – da on i supruga preuzmu brigu o njenoj ćerki – primorava da se suoči sa sopstvenim traumama iz detinjstva („Ispod perike“)

Matišićev komad, kao što vidimo,  počiva na dramskim postupcima kao što je poigravanje sa dramskom iluzijom, ili uspostavljanje dvosmislene relacije između pisca i njegovih likova. Bez obzira takvu složenost, postoje dva razloga zbog kojih „Ljudi od voska“  nijednog trenutka ne zapadaju u klopke hermetičnog ili suvoparnog. Jedan se, svakako, krije u činjenici da  Matišić, razvijajući radnju svog komada ne stavlja akcenat na nekakav načelni, apstraktni fenomen „autorstva“, već na samog Autora: osobu koja nije distancirani, neutralni („nevini“) čarobnjak, već učesnik, dakle prestupnik i žrtva u isto vreme. Na drugi izvor uverljivosti i provokativnosti Matišićevog komada ukazuju, između ostalog, i odlike njegovog somborskog uprizorenje – najpre decentna napetost Alačeve režije, i mogućnosti polivalentne glumačke igre (osobito u slučaju Biljane Keskenović, Saše Torlakovića i Marije Medenice).

Jednostavno rečeno, Matišić  suvereno vraća u središte dramske radnje (i pozorišne situacije) poluzaboravljenu brehtovsku strategiju, čija osnovna premisa kaže: ako je sam tekst uobličen kao pitanje, dodatna („analitička“) pitanja su suvišna. Po Matišiću, naime, drugi deo jednačine glasi: ako je sam autor postavljen kao lik („vosak“ za oblikovanje), onda se i ostalim likovima otvara prostor za autorstvo. A mi bismo dodali – i gledaocima.  

Svetislav Jovanov