DNEVNIKOV BIOSKOP „Ovuda će proći put”

I tako, iako je sve krenulo od raspleta - kraja, u spokoju izvesnosti klupko se ipak uzbudljivo i dinamično namotava, stvarajući kompletniju sliku hronike jedne smrti - vrhunca eventualnog smisla i vremenskog zgušnjava. Kao u nekoj povesti magičnog realizma, inverznom mozaičnom putanjom sve se kreće ka tragičnom događaju. Na tom putovanju iskrsavaju i usmeravaju ga, kao mentaliteska neminovnost i živopisni likovi, uglavnom nemilih (zadrtih i neartikulisanih, agresivnih, ali i nezainteresovanih, ksenofobičnih, zavidnih, ako ima vajde potkupljivih, na rečima tradicionalnih a na delu lenjih, zaumno patrijarhalnih, pritvornih, pa i samo budalastih) saputnika.

U srdištu ovako zakovitlanog vremena, prostora i ljudskih kreatura, seoska devojka Jana je i eterična i savim telesna (Jana Bjelica). Ona uglavnom trči, s kraja na početak, s početka na kraj sela i vremena, da spase ono što se spasiti ne može, kao (ne)probuđena iz košmarnog sna, lepa, vanvremena seoska vila, na koju se sručila sva težina stvarnosnog trenutka. Jer tako je to kada se nikada ništa ne dešava, kad „svi nešto obaćavaju al' ništa ne bude”, i leto je vrelo, a život je drugde, pa, ođednom, učini se da sve može biti drugačije. A ne može. Jer vila je samo mlada neiskusna žena, a tu su i oni saputnici/sapatnici koji nigde niti žele niti mogu, sem da svemu i svakome, pa i sebi naude i ne znali zašto. Mladi stranac, seljani ga zovu Novi (Zlatan Vidović), pa još ispostaviće se ipak i njihove loze list, kao poručen je da gore postane, da gore ne može biti. Pa nije ni on ono što je mislio da jeste, a ni ono kako ga drugi zamišljaju.

„Ovuda će proći put” (Where the Road Leads); scenario i režija: Nina Ognjanović; uloge: Jana Bjelica, Zlatan Vidović, Vladimir Maksimović, Ninoslav Ćulum, Svetozar Cvetković, Branislava Stefanović, Igor Filipović, Pavle Čemerikić, Marta Bogosavljević, Eva Ras, Demijan Kostić; fotografija: Vladislav Andrejević; montaža: Rastko Ubović; muzika: Ana Krstajić; producent: David Jovanović, producentske kuće: Pointless Films, Fakultet dramskih umetnosti, Radio Televizija Srbije

I ako ste se sad već ozbiljno uplašli da ćete se kao gledalac uvaliti u tešku, puno puta viđenu dramu, ne paničite. Istina je, na ovu i slične teme, i sadržinom i formom, ima dosta toga na filmu i daskama koje život znače, i potresnijeg i realistički sugestivnijeg, možda i dubljeg. Međutim, pokazala je Nina Ognjanović, može se uvek napraviti i nešto novo, drugačije, jedinstveno i ozbiljno, makar i sastojci bili oni poznati, već izmišljeni i korišćeni. Stvar je „samo” u tome da budu u drugačijim srazmerama umešani. „Ovuda će proći put” tako produkcionom osmišljenšću i zaokruženošću, izborom lokacije (čuveno selo Topli Do, na Staroj planini), kontrastom realistične fotografije svetlih valera i minimalsitički stilozovane glume, proizišle iz tek skiciranih - datih u naznakama a opet jasno definisanih likova, te isprekidanim, odsečnim ritmom, pa ako hoćete i vizuelnom muzikalnošću i fino doziranom apsurdnom notom i mikro neuobičavanjima, „već viđenom” daje obol neočekivanog otkrića, pobuđujući radost gledanja.

O otklonu u mnogim elementima od streotipnog prikaza seoskih ljudi i ćudi ustaljenih u ovdašnjim popularnim TV serijalima, kao i, iako mu po štimungu i temetskom izboru bliskih, više nego uzornih, filmova Živka Nikolića, u slučaju „Ovuda će proći put” takođe bi vredelo nešto šire govoriti.

Kada se zna da je ovo ujedno diplomski i prvi igrani film Nine Ognjanović, šta mu zameriti?! Možda što nije raskošniji i razigraniji, što u nekim autorskim namerama nije još ostvareniji, idejno fokusiraniji i ubitačniji... Ali onda možda to ne bi bio film koji nam se čini toliko blizak, interesantan, istovremeno i jako lokalan, a brojne nagrade u svetu kao znaci prepoznavanja i u drugim sredinama, potvrđuju i univerzalan.

Vladimir Crnjanski