ДНЕВНИКОВ БИОСКОП „Овуда ће проћи пут”
Прича је једноставна. У забачено село, где време стоји, долази непознати младић и после само једног дана проведеног са мештанима, губи главу. То је јасно и гласно речено на самом почетку остварења „Овуда ће проћи пут”, а све оно што у њему следи, десило се пре фаталног догађаја.
И тако, иако је све кренуло од расплета - краја, у спокоју извесности клупко се ипак узбудљиво и динамично намотава, стварајући комплетнију слику хронике једне смрти - врхунца евентуалног смисла и временског згушњава. Као у некој повести магичног реализма, инверзном мозаичном путањом све се креће ка трагичном догађају. На том путовању искрсавају и усмеравају га, као менталитеска неминовност и живописни ликови, углавном немилих (задртих и неартикулисаних, агресивних, али и незаинтересованих, ксенофобичних, завидних, ако има вајде поткупљивих, на речима традиционалних а на делу лењих, заумно патријархалних, притворних, па и само будаластих) сапутника.
У срдишту овако заковитланог времена, простора и људских креатура, сеоска девојка Јана је и етерична и савим телесна (Јана Бјелица). Она углавном трчи, с краја на почетак, с почетка на крај села и времена, да спасе оно што се спасити не може, као (не)пробуђена из кошмарног сна, лепа, ванвремена сеоска вила, на коју се сручила сва тежина стварносног тренутка. Јер тако је то када се никада ништа не дешава, кад „сви нешто обаћавају ал' ништа не буде”, и лето је врело, а живот је другде, па, ођедном, учини се да све може бити другачије. А не може. Јер вила је само млада неискусна жена, а ту су и они сапутници/сапатници који нигде нити желе нити могу, сем да свему и свакоме, па и себи науде и не знали зашто. Млади странац, сељани га зову Нови (Златан Видовић), па још испоставиће се ипак и њихове лозе лист, као поручен је да горе постане, да горе не може бити. Па није ни он оно што је мислио да јесте, а ни оно како га други замишљају.
„Овуда ће проћи пут” (Where the Роад Леадс); сценарио и режија: Нина Огњановић; улоге: Јана Бјелица, Златан Видовић, Владимир Максимовић, Нинослав Ћулум, Светозар Цветковић, Бранислава Стефановић, Игор Филиповић, Павле Чемерикић, Марта Богосављевић, Ева Рас, Демијан Костић; фотографија: Владислав Андрејевић; монтажа: Растко Убовић; музика: Ана Крстајић; продуцент: Давид Јовановић, продуцентске куће: Pointless Филмс, Факултет драмских уметности, Радио Телевизија Србије
И ако сте се сад већ озбиљно уплашли да ћете се као гледалац увалити у тешку, пуно пута виђену драму, не паничите. Истина је, на ову и сличне теме, и садржином и формом, има доста тога на филму и даскама које живот значе, и потреснијег и реалистички сугестивнијег, можда и дубљег. Међутим, показала је Нина Огњановић, може се увек направити и нешто ново, другачије, јединствено и озбиљно, макар и састојци били они познати, већ измишљени и коришћени. Ствар је „само” у томе да буду у другачијим сразмерама умешани. „Овуда ће проћи пут” тако продукционом осмишљеншћу и заокруженошћу, избором локације (чувено село Топли До, на Старој планини), контрастом реалистичне фотографије светлих валера и минималситички стилозоване глуме, произишле из тек скицираних - датих у назнакама а опет јасно дефинисаних ликова, те испрекиданим, одсечним ритмом, па ако хоћете и визуелном музикалношћу и фино дозираном апсурдном нотом и микро неуобичавањима, „већ виђеном” даје обол неочекиваног открића, побуђујући радост гледања.
О отклону у многим елементима од стреотипног приказа сеоских људи и ћуди устаљених у овдашњим популарним ТВ серијалима, као и, иако му по штимунгу и теметском избору блиских, више него узорних, филмова Живка Николића, у случају „Овуда ће проћи пут” такође би вредело нешто шире говорити.
Када се зна да је ово уједно дипломски и први играни филм Нине Огњановић, шта му замерити?! Можда што није раскошнији и разигранији, што у неким ауторским намерама није још остваренији, идејно фокусиранији и убитачнији... Али онда можда то не би био филм који нам се чини толико близак, интересантан, истовремено и јако локалан, а бројне награде у свету као знаци препознавања и у другим срединама, потврђују и универзалан.
Владимир Црњански