"Čarobna knjiga": Sendmen, legendarni serijal Nila Gejmana

Nemojte me pogrešno shvatiti. Nije da nisam smatrala da serijal ima potencijal. Prvobitna ideja odavno se zagubila, ali kao kroz maglu prisećam se zanimljivih likova i intrigantne maštovite atmosfere, nagoveštaja budućih tokova priče. Bilo je očigledno da je Nil Gejman „čovek od ideja”, ali to još uvek nije značilo da je u stanju da realizuje sve te postavke.

Te davne 1987. godine Nil je bio novajlija u svetu stripa koji mi je priloži kratku priču za „Čudovište iz Močvare“ nekoliko godina ranije. Prethodno se bavio novinarstvom i, kao i svaki dobar reporter, jurio me je svaka dva meseca zbog te priče. Tek kad smo se prvi put sreli u Londonu za vreme moje prve izviđačke misije u lovu na britanske talente, shvatila sam da se radi o istom, istrajnom ali ljubaznom Britancu koji me je gnjavio sve to vreme. Na tom sastanku Nil mi je nabacio, između ostalog, ideju za mini-serijal „Crna Orhideja“, serijal „Sendmen“ i serijal o Yonu Konstantinu.

Sendmen je već bio zauzet za Društvo pravde Amerike, a Konstantina je počeo da radi Džejmi Dilejno. Složili smo se da nam „Crna Orhideja“ deluje kao najlogičniji izbor za zvanični predlog. Nedugo potom prihvatili smo Nilovu krajnju ponudu, a on i ćutljiv, mlad i neobično talentovan Dejv Makin počeli su da rade na njoj.

„Crna Orhideja“ je Nilov drugi strip. Kao i njegovo prvo delo, „Instrumenti nasilja“, bio je jak u tehničkom pogledu, možda čak previše precizan. Zanatska veština bila je prisutna, ali Nilov stil zračio je otuđenošću koja me je sprečavala da se emocionalno vežem za likove. Međutim, bilo je tu dovoljno varnica da poželim da vidim hoće li biti vatre u drugom pokušaju. Taj projekat će na kraju ispasti novi serijal o Sendmenu s potpuno novim likom u glavnoj ulozi.

U svoje vreme bila sam urednik mnogih debitantskih naslova, a Sendmen je, kao i većina drugih, prošao kroz uobičajene porođajne muke. Iščitavši ponovo prvu zbirku, bila sam zatečena ambivalentnošću. S jedne strane, prvih sedam brojeva su jednostavna priča o misiji vladara snova koji se izbavio iz zatočeništva, s poznatim likovima DC-ja u poznatim ulogama. Osveta, tuča, kraj potrege. Konvencionalno? Možda. S druge strane, uvodna priča nas je upoznala s misterioznim i moćnim, ali nesmotrenim okultistima, bizarnom „bolešću spavanja” koja ljude pogađa naizgled nasumično - u ambicioznoj priči koja vodi likove kroz nekoliko decenija čudnovatih i burnih promena. Konvencionalno? Nimalo. Ipak, u rukama drugog pisca seme koje je posađeno na ovom plodnom tlu moglo je da izrodi fentezi/horor naslov B produkcije.

I dok se serijal granao u neočekivanim pravcima, Sendmen se pretvarao u jedno od najnetipičnijih dela u istoriji stripa. Za mene lično preokret je nastupio u broju osam, u epizodi „Šum njenih krila“. Ne radi se samo o pojavi ljupke i krajnje pragmatične Smrti, koja pokušava da uveseli svog neraspoloženog mlađeg brta. Niti o odsustvu dobro poznatih i dosadnih lica iz DC-jevog sveta. Radi se o elementima humanosti i međuljudskih odnosa koji su počeli da izbijaju iz Nilovog dela. Da ironija bude veća, katalizator ove emocionalne rezonance bio je lik koji tradicionalno predstavlja antitezu svemu tome.

Crtači u Preludijumima i nokturnima, Sem Kit, Majk Dringenberg i Malkom Yons Treći, dočarali su odgovarajuću atmosferu za potresnu priču o Morfejevom poreklu. Kao i Nil, bili su relativne novajlije u svetu stripa i tek razvijali svoje prepoznatljive stilove. Sem je uradio predivne portrete Kaina i Avelja, a njegova vizija pakla i njegovih gnusnih stanovnika bila je zaista zastrašujuća. Majkov najočitiji doprinos jeste koketna, darkerska Smrt, a njegova interpretacija Morfeja verovatno je jedna od najboljih. Malkomova ilustratorska crta donela je serijalu koheziju i krajnji izgled.

Naslovne strane prvog serijala (i svih ostalih svezaka) ilustrovao je, konstruisao i sastavio Dejv Makin. Vanserijski umetnik u zrelom dobu od svje dvadeset druge godine. Dejv se prihvatio rada na „Crnoj Orhideji“ odmah nakon što je završio primenjenu umetnost. Najveću inovativnost pokazao je radeći na naslovnim stranama za „Sendmena“, eksperimentišući i ubacujući svakojake artefakte. Konceptualno, Dejv je raskrstio s konvencijama od samog početka. Još uvek se živo sećam kako me je nagovorio da ne stavljamo Sendmena na svaku naslovnu stranu (verujte mi, u to vreme to je bila velika stvar).

Prvi tom „Sendmena“ u velikoj  meri je delo u povoju, talentovanog pisca koji će doterati i pročistiti talenat, progresivno razvijati svoj prvobitni koncept - serijal o snovima: ličnim, nokturalnim i izmišljenim - i proširiti ga na način koji će iznedriti nove klasike modernog pripovedanja i neke od nezaboravnih priča.

Priče koje će tek doći, sakupljene u zbirke „Lutkina kuća“, „Sezona izmaglice“, „Igram se tebe“, „Skaske i promišljanja“, „Kratki životi“, „Kraj svetova“, „Dobrostive gospe“ i poslednju, „Bdenje“, predstavljaju riznicu pripovedačkog blaga. Priče se vrte oko Morfeja - njegove nefunkcionalne božanske porodice Svevremenih, njegovih ljubavnica, neprijatelja, kraljevstva i ličnih i dalekosežnih sukoba - uprkos činjenici da postoje mnoge priče u kojima se Sendmen pojavljuje samo u epizodnoj ulozi ili ga uopšte nema. U tim pričama (koje spadaju među moje omiljene: „Meka mesta“, „Ramazan“, „Priča o dva grada“, „Pogrebni pokrovi“) Nil je u ličnu viziju snova utkao ljubav prema mitologiji, istorijskim ličnostima i klasičnoj književnosti.

Kao i u slučajevima revolucionarnih dela pre njega, „Povratak Mračnog Viteza“, „Nadzirači“ i „V kao vendeta“, Sendmenova atraktivnost prevazilazi okvire tradicionalnog strip-tržišta.

S razlogom. Nil Gejman voli da priča priče, a priče koje priča ne zastarevaju, ostavljaju snažan utisak i imaju univerzalnu vrednost. Njegov rad na Sendmenu dopada se ljudima iz različitih oblasti života, privlači konstelaciju čitalaca koji se obično ne nalaze u istoj čitalačkoj orbiti, Sendmen takođe ima neproporcionalno velik broj žena među svojim čitaocima, verovatno najveći od svih glavnotokovskih stripova. U mediju koji u najvećoj meri još uvek čine mukašrci to je samo po sebi veliko dostignuće.

Sendmenova popularnost i uspeh poslužili su mi kao najjači argument za osnivanje nove edicije 1992. Želela sam da pokrenem posebnu ediciju stripova koja bi negovala provokativne i lične vizije najtalentovanijih stripayija. Sendmen, zajedno s brojnim drugim cenjenim naslovima, činio je okosnicu DC-jeve novoosnovane edicije Vertigo. Sendmenov uticaj unutar strip-tržišta i izvan njega odigrao je integralnu ulogu u pozicioniranju Vertiga i njegovom imiyu.

Nilova moć u stvaranju jedinstvenih i fascinantnih likova najočiglednija je u slučaju Svevremenih, koji su postali jednako popularni kao i sam Kralj Snova. Svaki od Svevremenih ima svoju priču, Nil i Kris Bakalo otvorili su ih s Death: The High Cost of Living i nastavkom Death - The Time of Your Life. Kad se Sendmen završi, njegov uticaj osećaće se u The Dreaming, novom mesečnom naslovu u kom se ne pojavljuju Morfej ili njegova rodbina, već mnogi drugi natprirodni i neobični stvorovi kojima se Nil služio u Sendmenu. Pođednako je važna činjenica da to ostavlja prostor piscima da istražuju nove teritorije sna, njegove stanovnike, kao i same snevače.

n Karen Berger

(uz jubilarno izdanje)