Posle dve epizode „Mandalorijana”: Junak koji greši i melanholija tišine

Teško je doneti konačan sud posle samo dve objavljene epizode (serija će ih imati ukupno osam), ali već sada se čini da zahvaljujući kreativnom vođstvu Džona Favroa koji je Marvelove “Osvetnike” vinuo u holivudski vrh, serija ima šanse da bude bolja od svih dosadašnjih Diznijevih “Star Wars” filmova.

Kris Stakman, jedan od najpopularnijih filmskih kritičara sa Jutjuba, nedavno je modernu mejnstrim kinematografiju uporedio sa radio stanicom – u savremenim filmovima se gotovo histerično mnogo priča, kao da su glumci spikeri na radiju koji u svakom trenutku moraju da pokrivaju „mrtve minute“ programa. Odličan početni utisak serija “Mandalorijan” ostavlja upravo time to što u njoj nema previše dijaloga, a pripovedanje je ostavljeno jeziku filma. Glavnog junaka, lovca na glave u bestragijama izvan zakona Nove republike, upoznajemo kroz perspektivu jedne od njegovih meta. U “Mandalorijanu”, kretanje postaje pripovedanje, pa tako dok se sitni uhvaćeni kriminalac kreće kroz brod glavnog junaka, kamera polako otkriva prostor isupunjen ličnim predmetima i osvetljava ćutljivog protagonistu kroz stvari koji mu pripadaju, i tragove onoga što je radio.

Jednostavnu, gotovo zen atmosferu kojoj govor i komplikovani zapleti nisu potrebni, dozvoljava i atipično skraćena forma: prva epizoda trajala je nepunih četrdesetak minuta, druga oko pola sata. Prve dve epizode “Mandalorijana” liče na stilizovane vinjete iz života u području izvan civilizacije i ne insistiraju previše na nasleđu “Zvezdanih ratova”, niti igraju na jeftinu kartu nostalgije. Ova serija može lako da zainteresuje gladaoca koji nije preterano vezan za Lukasovu franšizu: ma u kom svemiru, jezik bezakonja i melanholija tišine razumljivi su svakom.

“Mandalorijan” se u velikoj meri oslanja na filmsku poetiku klasičnih vesterna i samurajskih filmova, i osim na njih podseća na još jedno slično stilizovano ostvarenje: odličnu završnu sezonu “Samuraja Džeka” Gendija Tartakovskog. Prvih nekoliko epizoda ove (animirane!) serije svakako su kinematografski vrhunac onoga što žanr može da prikaže; sva dramatika radnje nalazi se u poeziji pokreta, a pripovedanje je gotovo samo u osvetljavanju prostora u kom se junaci nalaze.

Kao glavni lik, Mando je dopadljiv zato što iako poseduju apsolutnu kompetenciju u onom što radi (osobinu koja gotovo svakog lika može da učini privlačnim), i ako razmišlja brzo, i predstavlja gotovo savršenog ratnika, u isto vreme ne samo što se često muči da postigne cilj, nego i greši i promašuje kao i svako normalno ljudsko biće. Mando zadovoljavajuće često završava u blatu, biva pobeđen i/ili opljačkan, udaran i izubijan, ili prinuđen da prihvati pomoć. Za razliku od uobičajenih holivudskih filmova gde su junaci borci bez greške, ovde je jasno postavljen rizik (jer Mando može lako da izgubi, ma koliko se samouveren prestavljao), i jasne su granice onoga što se može postići; tim pre njegovi uspesi izgledaju impresivno, pošto smo videli kolika im je cena.

Ipak, početak serije postavljen je sa jedinim krajnje riskantnim kreativnim izborom – do sada, glavni lik ne samo da nije otkrio svoje ime (što i nije naročito važno), već ni jedan jedini put nije skinuo masku. Iako je šlem uvek tu, glas Pedra Paskala, i pokreti tela glumca koji je u oklopu Mandalorijana (nekad je to Paskal, a nekad njegova zamena), dovoljno su ekspresivni da to funkcioniše odlično – glavni lik je ekspresivan jednako koliko je i dalje zavodljivo enigmatičan. Međutim, ovo nije trik koji se može produžiti do kraja serije, i ako Mandalorijanovo lice ne bude prikazano pre finala, u nekoj emotivnoj sceni (u kojoj je protagonista, možda, došao do svojih granica), biće to propuštena prilika, i umesto zanimljivog začina serije koji vodi do poente može se pretvoriti u loš štos koji predugo traje. 

Nastasja Pisarev