DEVETA UMETNOST: BESKRVNI IV - DVANAESTORICA Filozofske dileme moćnih vampira

Junak “Beskrvnih” je vampir Aleksej Vasiljević, epizodista “Vekovnika”; Aleksej je bio jedan od odabrane Dvanaestorice (najsposobnijih, najkrvoločnijih) iz najužeg kruga oko Gospodara svih vampira. U “Beskrvnima” on je, međutim, odmetnik, izdajnik, jeretik koji proganja i ubija svoju nekadašnju braću (kao što i oni žarko žele da njega eliminišu). Kako je i zašto došlo do raskola između Gospodara i Alekseja pitanje je koje će svakako biti razjašnjeno, malo-po malo, tokom albuma koji  (neminovno) slede. 

 “Beskrvi” su započeli žustro, ‘u sred srede’ albumom “Mrtva straža” sačinjenom od kratkih priča koje skiciraju Aleksejevu poziciju, bez previše objašnjavanja i sa mnogo burnih dešavanja i brzih akcija u kojima on eliminiše svoje (svakojake) protivnike. Drugi album “Zla krv” varira fragmentarnu strukturu prethodnog albuma mada je ovde jedna velika priča podeljena (kao u literarnim romanima) na poglavlja. “Treći čin” je svoje fragmente proširio i na prošlost (prva dva albuma su ovovremenska) dajući tako dublju perspektivu ključnog sukoba i pojedinačnih dvoboja. Najnoviji, četvrti album “Dvanaestorica” bavi se, kako mu i naziv kaže, pričama članova najužeg kruga oko Gospodara a Aleksej u njima i nema posebnu ulogu. Osam se priča prostire u različitim epohama i na raznim meridijanima što dodatno dinamizuje album koji i inače obiluje zanimljivim postavkama i dešavanjima. Ono što je, pak, najbitniji pomak koji priče donose je svojevrsna filozofska dilema odnosnojednako takav filozofski odgovor na istu; ova vizura donosi sasvim nesvakidašnje, neočekivano a vrcavo duhovito razrešenje situacija ili posebnim tonovima boji finalne kadrove priče. Tako će, nesporno vešti ali i beskrajno nadobudni Borselino de Santo, u epizodi “Razvojni put Borse Šnajdera” (što je naravno parafraza naslova drame ingenioznog Aleksandra Popovića) na fatalni način otkriti da ima onih koji umeju da pročitaju njegovu fintu (a to je, na manje ni više, nego Čen iz “Vekovnika”) a zbog čega se ostaje – bez glave. Slično otkrovenje će se ukazati onima koji ne veruju u anđele (“Pali”) ili će se sposobnost da se svako dostigne premetnuti u tešku kletvu (“Plen”). “Lovac” i “Poslednji i zadnji” su minijature sa zloslutnom finalnom udarnom rečenicom (“panč lajn”). “Kraj” govori o brzom Damjanu koji upak biva prestignut (sopstveom smrću) a “Početak” priča o velikim žrtvama koje se čine u ime višeg dobra. Najuzbudljivija i najotkačenija priča je “Kleveta” u kojoj se na sudu sreću Jozef K. i “Prvoumrli, Gospodar neprebrojnih, Rodonačelnik beskrvnih, Otac svih vampira”; Jozef K. je optužen da je, ni manje ni više, dezertirao iz redova Dvanaestorice! Vatromet rečenica koje su  višesmislene ili apsurdne umešan je sa trivijalijama i kalamburima dokazujući nadmoć apsurda i Homo Ludensa nad svim “ozbiljnim” situacijama.

Marko Stojanović je za ovaj album u kome su priče crno-bele i obojene, po svom proverenom receptu, angažovano iskusne i mlade crtače Kenana Halilovića, Stefana Katanića, Emre Sonmeza, Osmana Hajdarića, Zvonimira Vidića, Hrvoja Ružića, Marka Nikolića i Gašpera Krajnca, koji su svojim raznorodnim crtačkim stilovima svaku priču učinili apartnom u ovom albumu; no, u konačnom sagledavanju ovo bogatstvo grafizama ispostavlja se kao velika, samosvojna vrednost. I tako žar i polet s kojima Marko Stojanović ispisuje „Beskrvne“ i gradi priče, koje se ne iscrpljuju na nivou pukih žanrovskih „uradaka“ već imaju i značenjsku težinu, dobija adekvatnu potporu u višestrukim likovnim pogledima na stvarnost i horor fantastiku što je, sveukupno, zaloga valjanosti ovog albuma ali i čitavog serijala čijem nastajanju imamo privilegiju da prisustvujemo. 

Ilija Bakić