DEVETA UMETNOST: „10. OKTOBAR”, PRVI I DRUGI TOM Prijateljica smrti
Agilna „Čarobna knjiga“ u biblioteci „Riznica Bonelli Gigante“ objavljuje stripove iz kuće „Sergio Bonelli Editore“, italijanskog strip giganta; mada je u svojoj zemlji, bivšoj Jugoslaviji i delu Evrope ovaj izdavač pre svega bio poznat po junacima kakvi su Zagor, Teks Viler, Mali rendžer, menadžeri su nastavili da šire lepezu junaka i dopunili je Dilanom Dogom, Martijem Misterijom, Mister Noom a još kasnije Natanom Neverom, Dragonerom...
Sem beskrajnih serijali Boneli je potencirao i kratke serijale odnosno samostalne albume svakovrsnih žanrova što je rezultiralo višedecenijskim održavanjem na samom vrhu strip izdavačke piramide Italije. Nisu se samo junaci i forme menjali već su se ’uozbiljavali’ i sadržaji stripova izdižući se iznad prostodušnih, konfekcijskih proizvoda za lako i brzo konzumiranje; tako je stvorena šansa da scenaristi realizuju svoje ozbiljnije projekte odnosno da crtači daju oduška svojim olovkama i četkicama. Jedan od tih ambicioznijih projekata je i četvorodelna mini serija „10. oktobar“ koja se originalno pojavila 2023.g. a već sad je dostupna domaćim stripoljupcima u dva tvrdo koričena toma u punom koloru.
Scenaristkinja Paola Barbato (1971), domaćoj je publici najpoznatija po većem broju priča napisanih za serijal „Dilan Dog“, odnosno po serijalu „UT“ kao i scenarijima za seriju „Priča“ („Jedno doba, jedna priča“); ona je autorka više romana a radila je i za televiziju. Priča „10. oktobara“ pripada žanru naučne fantastike, podžanru negativnih utopija a započinje rečima „Nekada davno, svet je bio mesto na kojem je bilo teško živeti. Bilo je bolesti, zagađenja, rata, bilo je bogatih i siromašnih. Onda je došlo do promene, a s njom je stigla ravnoteža. Otad su ljudi počeli da se osećaju dobro i imali su sve što im treba. Bolesti su iskorenjene. Svako se rađa sa istim mogućnostima, a kriminala nema. To je omogućeno, između ostalog, i zahvaljujući zakonu koji dopušta začeće samo u laboratoriji, programiranje rađanja i programiranje smrti“. Utopija je, dakle, ostvarena po cenu totalitarnog vladanja svim ljudima a ključna poluga sistema je kontrola brojnosti populacije i zadati „rokovi trajanja“ svakoga (ljudi žive 3, 11, 26, 38, 57 ili 70 godina); određeni broj staraca preko 70 godina služi kao primer ružnoće neizvesnog trajanja života. Običaji su prilagođeni zadatim rokovima pa deca za ključne rođendane kao poklone mogu da biraju – sahrane! Smrt je, uče već u školi, prijateljica koja hoda uporedo sa svakim. Uprkos sveprisutne propagande nova doktrina nije potpuno uspešna jer neki ljudi teško prihvataju gobitke članova porodice ili svoje dece pa su psihički nestabilni i nisu dobar primer ostaloj svojoj (živoj) deci. U takvoj (nefunkcionalnoj) porodici živi Riči kome se bliži jedanaesti rođenda ali su njegova depresivna majka i izgubljeni otac obuzeti svojim traumama i strahovima pa dečaku čak ni ne planiraju rođendansku proslavu. Ričiju ne ide najbolje ni u školi ni među drugarima i jedino uspeva da se zbliži sa starim susedom, samcem gospodinom Kolom. No, ma koliko bezazleno izgledao Kol krije opasnu tajnu – on je član grupe koja namerava da prevari sistem i izbriše ograničenja životnog trajanja budućoj generaciji beba. Riči, sticajem okolnosti, postaje njihov zarobljenik jer se zaverenici plaše da će ih odati a potom i saučesnik u finalnoj akciji upada u Centar za rađanje gde će se izvršiti diverzija...
Društvo u kome bi svi bili srećni i zadovoljni prelemeniti je filozofski ideal koji je praktično neostvarljiv ukoliko se insistira na potpunim individualnim slobodama. Svaki je ljudski život jedinstven u svojoj složenosti i ne može se uvek uklopiti u društvene norme, što će se izroditi u nezadovoljstvo i otpor odnosno borbu protiv utopije. Šarolika grupa zaverenika (dobroćudni starac iz komšiluka, namrgođena baba, lakomisleni vetropir, samohrana majka i njena ćerka koja će uskoro napuniti 3 godine, depresivna usedelica) planira diverziju a svako ima svoje razloge za nezadovoljstvo i bunt. Svakome su na nekom životnom planu izneverena očekivanja pa on želi da namiri svoje račune sa društvom koje mu/im je obećalo sreću. Spisateljica kroz priče zaverenika otkriva mane samoproklamovane utopije. Kontrasti su jači jer ih sagledava dečak bez mnogo predznanja o svetu u kome je rođen i bez jasne svesti o onome što bi on želeo da učini (osim da ga poljube devojčice iz razreda). Ipak, želje su jedno a neminovnosti drugo što će i Riči spoznati u finalnoj sceni.
Matija Suroc (1982) je imao neobičan zadatak da naslika budućnost koja ne liči na uobičajene medijske predstave; umesto tehnoloških čudesa i ekstravagantne arhitekture ova utopija je prepuna porodičnih kuća i gradova bez gužvi. Ipak, to nije svet koji mi poznajemo a tu razliku je Suroc pokušao da dočara neobičnim rakursima i malim odmacima od uobičajenih boja. Brojni dijalozi su tražili da ih vizuelno dinamizuje promenama uglova kadriranja. Sve to je rezultiralo slikama koje su na prvi pogled prepoznatljive ali je u njima, ipak, nešto ’pomereno’. Serijal „10. oktobar“ je, u konačnom svođenju utisaka, intrigantna avantura koja osim zanimljive priče apostrofira i mnoga ozbiljna pitanja ljudske egzistencije i organizacije društva/države.
Ilija Bakić
