Američko "Rubište", a u Srbiji
„Misteriozna dama“ izlazi iz džipa. Kroz šljivike i livade. Iz žbunja. Misterija počinje da se rasprskava...
Filmski počinje predstava „Rubište“ Ninoslava Đorđevića, u režiji Kokana Mladenovića u Šabačkom pozorištu. U velikoj meri, odgovara na tekst pisan kao scenario za horor-triler-dramu, zasnovanu na društvenim odnosima u jednoj zabiti, „neispričanim pričama“, punim nasilja. Svaka slučajnost, pardon sličnost, sa stvarnošću je, naravno, namerna.
Komad „Rubište“ kroz središnji motiv deteta za čijim nestankom policija vodi istragu, otkriva čitav svet izgubljene dece, u ulogama odraslih. Fragmentarno strukturiran, komad prati više tokova radnje, vezane za nekoliko, ako ne i sve likove, postepeno gradeći atmosferu užasa. Kontekst ostaje dominantan – radi se o ruralnoj zabiti.
Budući da su žrtve uglavnom žene i deca, tekst Ninoslava Đorđevića je nedvosmisleno, reklo bi se i lakosmisleno kritički angažovan, pokazujući slabosti i „mane“ svakog čoveka. Na nivou filma be-produkcije, autor teksta pokazuje nesumnjive veštine, naučene od velikih majstora žanra. Znate ono kad u nekom selu u Americi nisu svi normalni, ali priča na kraju otkrije pravu, banalnu stranu njihovog ludila? Tipa, brana je napukla, jezero presušilo, životinje su prešle s one strane, a bašte presušile... Samo, fabrika je propala, sve je opustošeno...
Đavo je u malim stvarima. Tačno, kao i Bog. „Bog i Đavo“-reditelj, u stvarima pozorišta, u slučaju „Rubišta“ Kokan Mladenović, ne propušta priliku da opisanim likovima takozvane južne pruge doda crtu ekskluzivnog „srpskog seljaka“. Žene su lepe, ali pevačice, ružne, ali stare, bangave, dok ih maltretiraju „pravi“ muškarci. Zapravo, Kokan Mladenović u „Rubištu“ može da prepozna „Dogvil“ Larsa fon Trira, koji je već režirao. Kreće se u koordinatama filma mozaičke strukture, ded-enda, a ne hepienda. Zemlja, malč, koji glumci koriste u gotovo svakoj sceni, vizuelno efektna, ova rekvizita je i simbolički potentna. Može da označava poreklo, identitet, stepen razvoja društvenih delatnosti. Mobilnu scenografiju, upečatljiv kostim i šminku, iskazanu ironiju i grotesku i u fizičkoj (koreografisanoj) igri glumačkog ansambla, uz čest horski mizanscen, reditelj ne prepušta slučaju pojačavanje teatralnog i doživljaja šireg pozorišnog konteksta – društva u kojem se ono odigrava. Paralelno, vodi se računa o napetosti zbog nerešenog slučaja nestalog deteta, što već na sredini, ne na kraju, napinje radnju do izveštačenosti i ponavljanja istog, sa različitim akcentima. Etički momenat, kao i u „Dogvilu“, opet je zapostavljen zbog guranja u plan aktivnog principa realnosti – politike, medijatizacije, na(d)metanja. Muzika, video, samo podražavaju atmosferu, čineći predstavu atraktivnijom, u površnom smislu. Kao ono kad pevačica, sa početka predstave, osvetu servira hladnu i ode u svom yipu, kroz šljivike i livade, u žbunje...
Predstava „Rubište“ u Šabačkom pozorištu, figurira kao važna pojava u rubnom domenu praizvedbi domaćih pisaca od strane iskusnih reditelja u rubnim mestima pozorišnog života. Pogotovo zato što je u ansambl okupila glumačka imena i van Šabačkog pozorišta. Decentralizacija, dinamizacija, vizuelizacija, spektakularizacija... O tome ćemo još da razmišljamo.
Igor Burić