Trejsi Ševalije, književnica: Ženska pobuna za svoje parče moći

Na književnoj sceni, posle kratkih priča, pojavila se sa romanom “Devičanski plavo”, a svetsku slavu doneo joj je naredni roman “Devojka sa bisernom minđušom”, zasnovan na priči o nastanku čuvene Vermerove slike, koji je ostvario višemilionski tiraž u celom svetu. Zahvaljući “Laguni” i prevodiocu Nenadu Dropuliću naša čitalačka publika u prilici je da dođe do svih bestselera ove čuvene autorke među kojima su “Pali anđeli”, “Dama i jednorog”, “Plameni sjaj”, “Izuzetna stvorenja”, “Poslednji begunac”, “Plodovi na vetru”. Jesenas je, takođe u prevodu Dropulića, objavljen novi roman “Jedna nit” o veziljama koje prave jastuke za klečenje za čuvenu Vinčestersku katedralu, a njima se priključuje i glavna junakinja ove priče. Boravak Trejsi Ševalije u Beogradu i Novom Sadu bio je prilika i za susrete sa brojnim čitaocima i razgovor o njenim knjigama. Predusretljiva i neposredna bila je spremna da odgovara i na novinarska pitanja u ovom intervjuu za “Dnevnik”.

 Teme vaših romana smeštate u prošlost, ali kritika je uočila vaš jedinstven dar da oživite njenu svakodnevnicu. Kako uspostavljate taj odnos između istorijskih činjenica i fikcije?

- Pripremajući se za pisanje romana, radim puno na istraživanju i pri tome pokušavam više da saznam o životu običnih ljudi, nego ko su bili vodeći političari tog vremena ili ko je tada bio kralj Engleske. Trudim se da čitaocima predstavim svoju priču i svoje likove i uvek pokušavam da saznam kako su obični ljudi izgledali, kako su se oblačili, šta su jeli, šta su mogli da namirišu kad idu ulicom i da to prikažem što je vernije moguće kako bi čitaoce uverila da poznajem vreme u kojem nismo živeli.

 U knjigama posebno se posvećujete detaljima koji čine suštinu onoga čime se vaši likovi bave, bilo da je u pitanju slikanje, vez, tapiserija, uzgoj jabuka... Koliko teškoća donosi to traganje i za tim najsitnijim detaljima?

- Što se dalje odlazi u istoriju, naravno sve je teže naći te vrste pojedinosti, ali dajem sve od sebe da dođem do što više detalja. U slučaju poslednjeg romana „Jedna nit“ još ima živih ljudi koji su u to doba, tridesetih godina prošlog veka živeli u Vinčesteru. Imala sam priliku da upoznam jednog čoveka koji mi je izneo razne sitnice vezane za život građana Vinčestera iz tog vremena a koje sam mogla da upotrebim u romanu.

 Vizuelna umetnost je važan segment vaših knjiga, u „Devojci sa bisernom minđušom“, a i drugim romanima, vaši likovi se bave nekim kreativnim poslom. Kakav je vaš odnos prema vizuelnoj umetnosti?

-Mislim da je vizuelni deo vrlo važan jer zamišljam slike u glavi dok pišem, gotovo kao film. Kada posmatram neko delo razmišljam zašto je umetnik odabrao baš tu osobu ili taj prizor da naslika i to mi u velikoj meri pomaže jer se poklapa sa mojim kreativnim procesom. Umetnost otvara takva vrata i kada pogledam sliku, tapiseriju ili prekrivač, u sebi otkrijem iskru ideje.

 U nizu vaših romana posebno su upečatljivi ženski likovi. Kao autorki, naravno bliska vam je ženska psihologija a šta još time želite da istaknete?

-U čitavoj ljudskoj prošlosti žene su bile nemoćne u velikoj meri i privlači me da pišem o likovima koji sitnim činom pobune pokušavaju da se izbore za svoje parče moći, bilo da je u pitanju ekonomska, društvena ili politička moć. To se dešava i danas i mislim da je to ono što je čitaocima privlačno kod takvih likova zato što mogu da se poistovete sa njima. Žene su prošle kroz nebrojeno više borbi u raznim nivoima prošlosti. Možda moje knjige čitaocima daju malo istorijskog uvida u tu borbu. Prešle smo dug put, ali je dug put i pred nama.

 To se pre svega odnosi na glavni lik Vajolet Spidvel u novom romanu „Jedna nit“ za koju možemo reći da uzima svoj život u svoje ruke.

-Da, upravo tako. Zbog toga su ženski čitaoci mog romana tako dobro reagovali na nju, jer mogu sa njom da se poistovete, ona nekim sitnim svakodnevnim činom pobune pokušava da se izbori za srećan, nezavisan i dostojanstven život u društvu koje je gleda sa prezirom i sa visine, zato što posle pogibije verenika u ratu ostaje neudata. Mislim da je to ono što je privlačno i važno. Mnogi čitaoci iz Italije, SAD i Engleske su me pitali da li će biti nastavka romana jer su vrlo zainteresovani da saznaju dalju sudbinu Vajolet Spidvel.

 I hoće biti nastavka?

-Obično ne pišem nastavke zato što želim da čitaoci zamisle nastavak u svoj glavi, ali nikad ne reci nikad. Mislim da je ovde posebno zanimljivo zato što se radnja romana dešava između dva svetska rata. Mi čitaoci znamo da posle kraja knjige sledi Drugi svetski rat, a Vojolet to ne zna i verovatno sve one koji su čitali knjigu zanima šta će biti sa njom kada izbije novi rat.

 Kada ste vi u ulozi čitaoca, šta volite da čitate, ko su bili vaši književni uzori ?

- Veoma se cenim Margaret Atvud, cenim i dubinu i širinu njenog pisanja. Ona se isprobala u različitim žanrovima, piše poeziju, dokumentarnu i književnu prozu. Divim se njenoj hrabrosti da eksperimentiše i isproba nešto novo. Zanimljivo je da je ona nedavno napisala posle 25 godina knjigu „Svedočanstva“ koja je nastavak njenog najpoznatijeg romana „Sluškinjina priča“. Ko zna možda ću i ja poći njenim stopama.

Istraživanje venecijanskog murano stakla

 Koja je to tema koja sada zaokuplja vašu pažnju?

-Sada pišem roman čija se radnja dešava u Veneciji, a njegovi junaci su porodica koja se bavi čuvenim murano staklom konkretno izradom staklenih perli koje su se nekad koristile za trgovinu širom sveta. Istražujući sad čitav proces nastanka murano stakla za budući roman čak sam i sama napravila neke perle.

N. Popov