Трејси Шевалије, књижевница: Женска побуна за своје парче моћи

На књижевној сцени, после кратких прича, појавила се са романом “Девичански плаво”, а светску славу донео јој је наредни роман “Девојка са бисерном минђушом”, заснован на причи о настанку чувене Вермерове слике, који је остварио вишемилионски тираж у целом свету. Захваљући “Лагуни” и преводиоцу Ненаду Дропулићу наша читалачка публика у прилици је да дође до свих бестселера ове чувене ауторке међу којима су “Пали анђели”, “Дама и једнорог”, “Пламени сјај”, “Изузетна створења”, “Последњи бегунац”, “Плодови на ветру”. Јесенас је, такође у преводу Дропулића, објављен нови роман “Једна нит” о везиљама које праве јастуке за клечење за чувену Винчестерску катедралу, а њима се прикључује и главна јунакиња ове приче. Боравак Трејси Шевалије у Београду и Новом Саду био је прилика и за сусрете са бројним читаоцима и разговор о њеним књигама. Предусретљива и непосредна била је спремна да одговара и на новинарска питања у овом интервјуу за “Дневник”.

 Теме ваших романа смештате у прошлост, али критика је уочила ваш јединствен дар да оживите њену свакодневницу. Како успостављате тај однос између историјских чињеница и фикције?

- Припремајући се за писање романа, радим пуно на истраживању и при томе покушавам више да сазнам о животу обичних људи, него ко су били водећи политичари тог времена или ко је тада био краљ Енглеске. Трудим се да читаоцима представим своју причу и своје ликове и увек покушавам да сазнам како су обични људи изгледали, како су се облачили, шта су јели, шта су могли да намиришу кад иду улицом и да то прикажем што је верније могуће како би читаоце уверила да познајем време у којем нисмо живели.

 У књигама посебно се посвећујете детаљима који чине суштину онога чиме се ваши ликови баве, било да је у питању сликање, вез, таписерија, узгој јабука... Колико тешкоћа доноси то трагање и за тим најситнијим детаљима?

- Што се даље одлази у историју, наравно све је теже наћи те врсте појединости, али дајем све од себе да дођем до што више детаља. У случају последњег романа „Једна нит“ још има живих људи који су у то доба, тридесетих година прошлог века живели у Винчестеру. Имала сам прилику да упознам једног човека који ми је изнео разне ситнице везане за живот грађана Винчестера из тог времена а које сам могла да употребим у роману.

 Визуелна уметност је важан сегмент ваших књига, у „Девојци са бисерном минђушом“, а и другим романима, ваши ликови се баве неким креативним послом. Какав је ваш однос према визуелној уметности?

-Мислим да је визуелни део врло важан јер замишљам слике у глави док пишем, готово као филм. Када посматрам неко дело размишљам зашто је уметник одабрао баш ту особу или тај призор да наслика и то ми у великој мери помаже јер се поклапа са мојим креативним процесом. Уметност отвара таква врата и када погледам слику, таписерију или прекривач, у себи откријем искру идеје.

 У низу ваших романа посебно су упечатљиви женски ликови. Као ауторки, наравно блиска вам је женска психологија а шта још тиме желите да истакнете?

-У читавој људској прошлости жене су биле немоћне у великој мери и привлачи ме да пишем о ликовима који ситним чином побуне покушавају да се изборе за своје парче моћи, било да је у питању економска, друштвена или политичка моћ. То се дешава и данас и мислим да је то оно што је читаоцима привлачно код таквих ликова зато што могу да се поистовете са њима. Жене су прошле кроз небројено више борби у разним нивоима прошлости. Можда моје књиге читаоцима дају мало историјског увида у ту борбу. Прешле смо дуг пут, али је дуг пут и пред нама.

 То се пре свега односи на главни лик Вајолет Спидвел у новом роману „Једна нит“ за коју можемо рећи да узима свој живот у своје руке.

-Да, управо тако. Због тога су женски читаоци мог романа тако добро реаговали на њу, јер могу са њом да се поистовете, она неким ситним свакодневним чином побуне покушава да се избори за срећан, независан и достојанствен живот у друштву које је гледа са презиром и са висине, зато што после погибије вереника у рату остаје неудата. Мислим да је то оно што је привлачно и важно. Многи читаоци из Италије, САД и Енглеске су ме питали да ли ће бити наставка романа јер су врло заинтересовани да сазнају даљу судбину Вајолет Спидвел.

 И хоће бити наставка?

-Обично не пишем наставке зато што желим да читаоци замисле наставак у свој глави, али никад не реци никад. Мислим да је овде посебно занимљиво зато што се радња романа дешава између два светска рата. Ми читаоци знамо да после краја књиге следи Други светски рат, а Војолет то не зна и вероватно све оне који су читали књигу занима шта ће бити са њом када избије нови рат.

 Када сте ви у улози читаоца, шта волите да читате, ко су били ваши књижевни узори ?

- Веома се ценим Маргарет Атвуд, ценим и дубину и ширину њеног писања. Она се испробала у различитим жанровима, пише поезију, документарну и књижевну прозу. Дивим се њеној храбрости да експериментише и испроба нешто ново. Занимљиво је да је она недавно написала после 25 година књигу „Сведочанства“ која је наставак њеног најпознатијег романа „Слушкињина прича“. Ко зна можда ћу и ја поћи њеним стопама.

Истраживање венецијанског мурано стакла

 Која је то тема која сада заокупља вашу пажњу?

-Сада пишем роман чија се радња дешава у Венецији, а његови јунаци су породица која се бави чувеним мурано стаклом конкретно израдом стаклених перли које су се некад користиле за трговину широм света. Истражујући сад читав процес настанка мурано стакла за будући роман чак сам и сама направила неке перле.

Н. Попов