Srbija je bila Crnjanskova Itaka

- Poezija G. Crnjanskog je mešavina najbrutalnijih neukusnosti, haotične anarhije, žive i impresivne fantazije. Ona sama oskudeva u nečemu bez čega prava poezija ne sme biti: visoke ravnoteže duha i duboke etičke osnove, onoga što će uvek biti merilo prema kome će se ceniti visoka, božanstvena poezija i šarlatanska mistifikacija pseudo-poeta.

I Branko Lazarević će se upitno okomiti na pesnika:

- Šta hoće, na primer, taj gospodin Miloš Crnjanski? Šta hoće i sa svojom knjigom, i sa svojim naslovom, i sa svojim pesmama? Od prve strane pa do poslednje, uspeo je posred srca da pobije, nezgrapno i sa nesnosno tupim nožem, sve do duha i duše do logike i glave. Kao nesrećna devojka zelen bor da sasuši, sve je uspeo najuspešnije da onakazi, izvrne i na pusto da postavi čega god se dohvatio.

Crnjanski je umešno parirao raznoraznim percepcijama olake gluposti, suočen sa strašnom mržnjom literarnih fariseja i kojekakvih nadobudnika razjasniće to sebi samom ovako:

- Lazu Kostića veoma cenim i možda zbog toga što smo imali zajedničkog u sudbini: i njega je celog života pratila hajka polutana, mrzeli su ga, lično kao i mene.

To su reči pisca koji je čitav izišao iz orgije rata. Nema raja, osim u mislima golim, tek ako ih u glavi imaš. Crnjanski je bio flit strašilo za literarne anonimuse, književna blebetala, skribomanske kreštalice i kreketane, nije podnosio književnu žabokrečinu, ni to nakinđureno viteštvo. Za života provetravao je književne odaje u kojima bi se i nepozvan našao.

Isidora Sekulić 1922. godine sa fino začudnim kolopletom misli motri na Crnjanskog, taktilna je, piše sa aluzivnom oporukom da je već po nečemu i sebi samom testamentiran:

- Vrati se, dakle, Čarnojeviću, ne za uvek, nego za vreme, i sa Sumatre, i iz vrta Berenise, vrati se na Kaptol debelih kanonika ili na Terazije ratnih bogataša. I kad ti poviču: s puta, pesniče, stoj ili lezi, i pusti da preko tebe, baš preko tebe prođe sva ta nevaljala ludnica tvoje tamne epohe.

Stanislav Vinaver će, ne samo povodom “Lirike Itake”, spram umnoženo brbljivih književnih kepeca, stati tik uz pesnika:

- Crnjanski svakako spada među najdarovitije naše mlade književnike. On ima zamisao, ima svoj način izlaganja, ima svoje shvatanje, ima nerva, temperamenta i fantazije... Pre svega kod nas postoji običaj, koga se pridržavaju svi pigmeji koji rade po suterenima literature – da se mrzi – strasno mrzi svaki onaj koji piše sa talentom.

Uvek je bilo i biće takvih književno šminkanih suterenyija i njihovih garderobera, roje se i danas hitro i samoreklamerski, a kad bolje razgrneš tu gomilu knjiškog veša, vratićeš se poetskoj košulji Miloša Crnjanskog, ipak.

Nije omanula Isidora Sekulić kada je izgovorila meru koja važi i danas: Crnjanski je fanatik i krupan umetnik. Nema tu sitničarenja, niti bilokakvog cenjkanja, potpis je verno zadat, tom potpisu se veruje.

U pravu je Živorad Stojković u tvrdnji da je Itaka uvertira jedne jedine njegove Odiseje koju će krucijalno obeležiti u desetak raznih knjiga stihova, proze, putopisa, memoara, eseja. Nije se dao umno zgužvati, uzdizao se od krika do lamenta, od proviđenja do vidovitosti.

Serbia jeste njegova Itaka, a Miloš Crnjanski opstaje kao Odisej sa srcem pustolova u njenom oku:

Porođajem u tuđini,

pod zamrzlim snegom,

hraniše me tvojim glasom, slabošću i negom.

Spustiše me u nemoć

detinjstva, da te volim

i brigom, za Tobom,

za ceo život, obolim.

Za epilog ove esejističke omame u trajanju, iza stote (1919 – 2019) godine objave “Lirike Itake”, rečenice će zaći tako i u naredna godišta, nije zgoreg kazati pesnika i njegovo delo pesnikom Slobodanom Rakitićem: Podrugljivost i sentimentalnost, grubost i nežnost, oporost i mekoća, prepliću se stalno, od samog početka, u Crnjanskovoj lirici. I zaista, najzanimljiviji je taj razvojni luk pesnika Crnjanskog, ta metamorfoza njegovih pogleda na svet, čije rasipanje pesnik doživljava kao rasipanje sopstvenog bića, a takvo osećanje izrasta iz njegove želje za slobodom i slobodom samih misaonih suština, samog jezgra sveta u nadiranju. Taj put Crnjanskog od jave do sna, od Itake do priviđenja, od ideološkog bunta do pomirenja, od materije do duha, od čulnosti do metafizike, jeste put unutrašnje pesnikove metamorfoze.

Te 1919. godine kada će objaviti “Liriku Itake” naseljen je na Dorćolu, u Beogradu. Kaže, u to vreme, da je posleratnu književnost nadobudno predstavljao, neće biti da je baš tako. U kafani Moskva gorele su sveće štablijama posleratne literature. Te štablije su, pored Crnjanskog: Sima Pandurović, Bora Stanković, Sibe Miličić, Todor Manojlović, Stanislav Vinaver i Rastko Petrović. Miloš nosi kapu boemsku od somota. Došao je u Beograd da nastavi, kako je kazivao, tamo gde je stao.

- Idem, velim, tamo mi je mesto. Niko još, nikad, nije izbegao svoju sudbinu. Upisujem se kod Bogdana Popovića, na uporednu književnost, na istoriju, istoriju umetnosti. Hranim se u jednoj pivari u Dunavskoj ulici.

Čekale su nove patnje i lutanja Odiseja sa pasportom Itake koju neće mimoići u “Dnevniku o Čarnojeviću”, a kasnije ni u “Seobama” nebeski otvorenim kad jesen zaćuti na putu sumornom uz belu ružu u vrtnoj pameti.

 Milutin Ž. Pavlov