Crnjanski i Andrić na kantaru koji ne meri zavist

Drugog danas nema. Mera i za jednog i za drugog. (A taj kantar ne meri ni zavist, ni ljubomoru...) Bio je Crnjanski svestan te mere. I kada ga optužuju,  da je uvek tražio da dobije više nego drugi, prepiska ga brani. O honorarima posle Drugog svetskog rata, na primer, nije pregovarao. Imao je meru. Samo je tražio da mu daju onoliko koliko daju i Andriću.

Sačuvano je manje od četrdeset „pisama” koje su razmenili Andrić i Crnjanski. Sačuvano je jedno pismo s kraja 1918. godine; šest pisama iz 1919. godine; a iz 1920. godine imamo sačuvana tri pisma – od toga je jedno Andrićevo. (To je jedino sačuvano Andrićevo pismo; pisano je u Rimu, a Andrić ističe tri pesme Crnjanskog: „Vetri”, „Pozdrav” i „Srp na nebu”. Očito je da je imao u rukama Liriku Itake). Iz 1922. godine imamo tri pisma; iz 1925. isto tri pisma; iz 1926. godine jedno pismo; iz 1927. godine jedno; iz 1928.  godine ponovo tri pisma; iz 1929. tri pisma; iz 1930. tri; iz 1931. tri pisma;  iz 1932. tri pisma; iz 1939. jedno pismo i posle Drugog svetskog rata iz 1968, iz godine smrti Andrićeve žene, Milice Babić, sačuvan je telegram upućen i u Herceg Novi i u Beograd. (A telegram potpisuju Vida i Miloš Crnjanski.)

Crnjanski Andriću piše kao prijatelju, ali i kao uredniku o onome što trenutno piše, kao i o onome što je završio; ali piše i o svojim literarnim planovima – a tih planova je uistinu mnogo. Često se i jedna ista knjiga pominje više puta – pod različitim naslovom. Kad napiše da sprema roman „Život komendijaša Čarnojevića”, onda je jasno da je to budući roman „Dnevnik o Čarnojeviću.” A verovatno je ista knjiga i „Dnevnik izumiranja”, koja mu je, po njegovim rečima, „glavna stvar”, pri kraju 1919. godine.

Posle literature najčešće teme u prepisci su fudbal i žene. (Naravno da tu ima i pikantnih detalja.) Čak u tri navrata Crnjanski piše o fudbalu. Kada ga Andrić zove u Split – to Crnjanskog seća na vreme kada je bio zdrav i mlad, na doba kada je bio jedan „od najboljih igrača footballa”. Godinu dana kasnije, 1920, piše Crnjanski da mu je užasno dosadno. A jedino što ga drži je fudbal. Kaže da ga opet igra „i to izvrsno”. („Zrak, veseli mladići, zelena trava, igra i pobede oslobodili su me zaguša iz Moskve”.) I ponovo, dve godine kasnije Crnjanski kaže da igra fudbal: „Moja četa vodi u prvenstvenim utakmicama za beogradsku župu”.

Vesela su i pominjanja žena. „Devojke pitaju za Vas” – piše Crnjanski Andriću 1920. godine. Ali, kasnije pominje i konkretna imena: „Svaki put kad vidim gđicu Lević pomislim: ’Bog neka bi mu dao da se ovde ogrijao’”. Dalje: „Gđica Lazarević provela je leto u Novom. Burno, ali u granicama pomorskog prava.” Za gospođu Božidara Kovačevića, pak kaže: „vredela bi malo Vašeg zdravlja.”

Kad je situacija delikatna, onda se imena ne pominju: „Moj Andriću, ja ove zime udadoh dve, za koje znam da neće ući u brak ’prečiste’.” I pomalo rezignirano Crnjanski se pita: „Zar su to jedini uspesi, koje ćemo imati u životu?”

Mada su interesantni i saveti Miloša Crnjanskog upućeni Andriću: „Što se tiče žena, ne zaljubljujte se, ohol ste čovek, a te lako varaju. Primate za gotovo i što nije znato. Nego kupujte žene. To je najbolje za zdravlje, kao dobar ručak i kakva bezbrižnost! Ne ženite se pak nikako – to Vam je kao da imate malo dete. Briga.”

Jedan jedini put je Crnjanski o Andriću u prepisci pisao nepovoljno. Posle Andrićeve afere sa ženom Gustava Krkleca, u pismima Marku Ristiću, Crnjanski se zgražava nad ovom Andrićevom aferom.

I umalo da zaboravim. Ono što boji prepisku Crnjanskog i Ive Andrića su izlivi ili neočekivane izjave ljubavi.

Nikome Crnjanski nije tako otvoreno „izjavljivao ljubav” kao Andriću. Da li u trenucima slabosti, ili u trenucima ushićenja, tek ostalo je sačuvano nekoliko tih izliva...

„Ne zaboravite da ja volim Ivu Andrića iz knjiga – a ne iz života, pošto se u životu ja uvek pretvaram, na papiru nikada.” – piše Crnjanski polovinom 1919. godine.

Naredne godine pak: „Znao sam da ću Vas u daljini jako voleti. Čistiji ste ja Vas ljubim.” (Andrić je tada sa službom u Rimu.)

Početkom 1921. godine – „Opet Vas voli Crnjanski”. Krajem 1927. godine, opet: „Vida Vas – sad je dobro – pozdravlja. Ja Vas na svoj način volim Crnjanski.” I poslednja „ljubavna izjava” je iz 1930. godine: „Kako je to strašno, već Vas se i ne sećam sasvim.

A voleo sam Vas.”

Prof. dr Milivoj Nenin