Slobodan Vladušić:  Individua je posledica socijalne dresure

Svojevremeno ste bili dobitik stipendije „Borislav Pekić“ za rukopis u nastajanju. Čini se da je ova književna nagrada, kao malo koja, nije imala promašaja, s obzirom na to da su bezmalo svi ti mladi pisci, koji su je dobili, kasnije postali referentni. Da li su se kod Vas benefiti stečeni tom nagradom osetili tek docnije, a ne u vremenu dobijanja?

– Stipendija Borislav Pekić je prvo bila stipendija, što znači da su pisci dobijali na mesečnom nivou neku novčanu prinadležnost koja je trebalo da im olakša rad na pisanju romana. U vreme kada sam je ja dobio, to je bila jednokratna finansijska injekcija, ne naročito velika, ali simbolički važna, jer nosi ime Borislava Pekića. Zato postoji izvesna nedoumica, da li je to nagrada ili stipendija, ali meni to, iskreno, više nije bitno. Kada su benefiti u pitanju, moram da priznam da ne razmišljam u kategorijama benefita, karijere, uspešnih ljudi i gubitnika. Borislava Pekića sam dobio za svoj prvi roman „Fornjard”. Za taj roman sam dobio i Vitalovu nagradu. Lično, taj roman mi je drag i zato što je prvi i zato što sam u njemu otvorio neke teme koje su u srpskoj književnosti bile nepoznate, recimo, motiv veštačke inteligencije. Ima smisla da se takva tema poveže sa Borislavom Pekićem, pre svega zbog njegovog antropološkog ciklusa, odnosno romana „Besnilo”, „Atlantida” i „1999”. Ako benefiti postoje, postoje samo na toj simboličkoj ravni.    

 Dominira li Vašoj poetikom sudbina pojedinca, recimo poručnika Vojnovića, iz Vašeg romana „Veliki juriš” i Crnjanskog u „Omami”, ili kolektivna epopeja kao u Vašim knjigama „Mi, izbrisani” i „Košarka – to je Partizan”?

– Ovo pitanje pogađa nešto što je, čini mi se, karakteristika mog opusa, i to ne samo beletrističkog. To je odnos individualnog i kolektivnog. Jedan francuski sociolog, koga veoma cenim, smatra da je neoliberalizam sistematska borba protiv svakog kolektivnog identiteta. Ja se s njim slažem. Individua danas nije nikakav buntovnik. Individua je proizvod ovog društva, posledica socijalne dresure. Mnogi ljudi danas toliko ističu svoju individualnost da bismo pomislili da žive na pustom ostrvu. Međutim, žive sa drugim ljudima. Čovek koji to zaboravlja jeste, prosto rečeno, idiot. Tu mislim na starogrčku definiciju idiota kao čoveka koji ne može ili ne želi da učestvuju u javnom životu, odnosu u životu svog kolektiva ili polisa, a to bi danas značilo države. U svom opusu sam želeo da osvetlim figuru ličnosti koju kolektiv ne sputava, već inspiriše. Pokušaću da vam to plastično pokažem primerom iz košarke koju ste dozvali pominjući moju knjigu „Košarka – to je Partizan”. Individualac je igrač koji sanja o tome da postane MVP lige. Ličnost je igrač koji osvaja titulu pred punom dvoranom koja navija za njega i njegov tim. Mislim da se junaci mojih romana određuju prema tome da li individualci ili ličnosti koji objedinjuju lično i kolektivno. 

Vaši studenti često umeju da kažu kako ste im prilikom ispita uvek govorili da vi kao profesori niste tu da biste studenatima nalazili ono što oni ne znaju, već ono što znaju. Može li se ta doktrina preneti i na Vaša književna dela, gde uvek pretpostavljate pozitivno onom što bi eventualno bilo „remetilački faktor?

– Drago mi je ako ste se konsultovali s mojim studentima dok ste se pripremali za ovaj intervju. Pretpostavljam da biste lako našli i one koji bi kazali suprotno, odnosno da uvek pokušavam da pronađem ono što ne znaju. Nažalost, ima studenata čiji su prostori neznanja toliko prostrani, da ne možete nikako da ih zaobiđete, ma koliko se trudili. Uvek na kraju nabasate na njih. Tu je važno kako student onda sam na to reaguje. Imao sam sreću da sretnem i studente koji su svoje neznanje shvatili kao lični problem i koji su dali svoj aposlutni maksimum da se u budućnosti ne sramote. To su ljudi koji su zaslužili moje poštovanje, zato što je to jedan intelektualno pošten i čojstven odnos prema srpskoj književnosti koju studiraju. Bilo je nažalost i onih drugih, ali o njima ne želim da pričam.

Vratio bih se sada na vaše pitanje: ja u svojoj prozi upravo pokušavam da osvetlim ono što vi nazivate „remetilačkim faktorima”. Od toga krećem. Politički korektna proza, recimo, kreće od onoga što je politički korektno i ne postavlja pitanje zašto je upravo to politički korektno, a nešto drugo nije politički korektno. Naveo sam primer da se neoliberalizam sistamatski bori protiv svakog kolektivnog identiteta. Ako neka proza prihvata negiranje kolektivnog identiteta kao nešto samorazumljivo, opravdano, onda ta proza ne otkriva nikakvu istinu sveta u kome živimo, već samo učestvuju u dresiranju ljudi. I dresirani ljudi će je prihvatiti a dresirani žiriji će je nagrađivati. To je tako. Ali moram da priznam da pisanje takve ja lično doživljavam kao nešto što mi je zaista ispod časti. Ako ćemo iskreno, i kao nešto što je ispod mog nivoa talenta. Ja pišem prozu tako što ništa ne doživljavam kao jasno i samorazumljivo. Uzmimo, na primer „Veliki juriš”: neki čitaoci su ovaj roman doživeli kao himnu srpskoj vojsci u Prvom svetskom ratu a neki kao roman koji je po strani od svake ideologije. Imate u tom romanu scenu u kojoj se dobrovoljci spremaju da povrate Kajmakčalan, a u isto vreme, kuvari ostataka Drinske divizije spremaju hranu u kazanima, razmišljajući samo o tome kako da prežive rat. Na kraju, bezmalo ceo taj Dobrovoljački odred strada, a kazanyije žive i dalje, premda će, naravno, i oni jednom umreti, samo bez ikakvog pomena. U mojim romanima se, dakle, sudaraju različiti junaci, različiti pogledi na svet; ne krećem se po zgarištima ideja, već po onim prostorima gde one još uvek gore, to jest, gde nešto znače. Zato moji romani traže neku vrstu hrabrosti da bi se čitali,  jer čitaocu ne nudim tablete za spavanje. Mene raduje što takvih ljudi, hrabrih ljudi, još uvek ima. I zato mi je stalo do svakog čitaoca, ne kao do fana, već kao do prijatelja.       

 Ta polarizacija se može uvideti na svakom koraku svakodnevice, pa i na književnom. Tako imamo i na našoj književnoj sceni danas - dva velika izdavača, s jedne strane, i male, takoreći andergaund izdavače, s druge. Treba li, generalno, težiti blokovskoj podeli ili unitarizmu, šta bolje doprinosi ravnoteži?

– Ja se ne bavim izdavštvom, tako da neke stvari ne znam iznutra. Verovatno se zato moja priča o srpskim izdavačima razlikuje od priče nekog malog izdavača. To međutim, ne znači da moja priča nije tačna. Ona je posledica iskustva jednog pisca. A ona glasi ovako: ja sam svoj prvi roman objavio u izdavačkoj kući koja danas više ne postoji, a koja je u svoje vreme slovila kao veoma ugledna. Međutim, ta izdavačka kuća mi nije obezbedila ni jedan medijski nastup, niti sam ikada dobio izveštaj o tome u koliko se primeraka moja knjiga prodala. Naravno, nikada nisam dobio ni procenat od broja prodatih knjige, ma koliko je ta suma, recimo to tako, mogla biti mala. Ponavljam: ta izdavačka kuća je slovila za uglednu. Pitanje glasi: šta je od ovoga što sam naveo za ugled? Ili da stvari postavimo ovako: ako danas imate izdavačke kuće u Srbiji čiji ugled niko ne dovodi u pitanje – naprotiv – a znate da ni jedna od tih izdavačkih kuća ne bi objavila ništa od onoga što vi pišete, ne zato što se to ne čita, već zato što im politički niste bliski, šta onda da mislite o ,,ugledu” tih izdavačkih kuća?

Drugim rečima, to nisu izdavačke kuće, već ideološki servisi koji ukidaju slobodu mišljenja, zato što, prosto rečeno, ukidaju pluralitet pogleda na svet. Da nema Lagune, izdavača koji je objavio moja tri poslednja romana i koju ne zanima moje mišljenje o svetu već pre svega to da moja knjiga bude kvalitetna i da može da se prodaje, ja kao pisac najverovatnije ne bih postojao u odnosu na one politički korektne autore, koje bi štampali izdavači kojima je politička korektnost prvi i osnovni kriterijum. Dakle, da rezimiram: smatram da je dobro da u Srbiji postoji tržište knjige, odnosno da se na knjige gleda i kao na robu – naglašavam i a ne samo – jer da to nije slučaj ne bismo dobili republiku lepe književnosti gde se svakoj dobroj knjizi poklanja pažnja koju zaslužuje, već diktaturu političke korektnosti, gde bi postojale samo političke korektne knjige kojima bi se onda lepile etikete ,,estetski relevatnih” dela, da bi se ta diktatura malo ušminkala. Ovako, sa tržištem knjiga koje je ideološki neutralno – još uvek – svako ima šansu, možda ne baš potpuno pođednaku, ali ipak šansu da mu se knjiga samerava i na osnovu nekog drugog aspekta osim stepena političke podobnosti. I naravno, to i jeste u pravom smislu reči izazov za pisca: ja u svakom romanu moram da odgovorim na pitanje kako da budem komunikativan i estetski relevantan u isto vreme. Najzad, to nije nikakva blasfemija. Poznato je da se Kiš u „Grobnici za Borisa Davidoviča” okrenuo poetici Borhesa, između ostalog i zato što je ona komunikativnija od poetike visokog modernizma na osnovu koje je nastalo njegovo prethodno delo „Peščanik”.

Nemanja Savić