Selimir Radulović dobitnik Povelje UKS za životno delo
Novosadski poeta, esejista i antologičar Selimir Radulović, upravnik Biblioteke Matice srpske, dobitnik je Povelje za životno delo Udruženja književnika Srbije.
U obrazloženju se, između ostalog, u prvi plan stavljaju Radulovićev impozantan književni opus kao i trajan doprinos radu i razvoju Udruženja književnika Srbije, a istaknuta je i njegova uloga u jačanju veza UKS sa Maticom srpskom i snaženju širih esnafskih relacija.
– U ikumeni koja je u plamenu moguće je podsmevati se svim iskušenjima, ako vam je pogled usmeren ka onom što se vidi, a ne ka onom što se ne vidi – izjavio je za „Dnevnik” Selimir Radulović. – Nije bez razloga Nebohodi Pavle kazivao da je sva slava čovekova kao cvet livadski. Na drugoj strani, ako overu za svoj rad dobijete od svoga esnafa, sa matične adrese svih srpskih pisaca, onda je razumljivo da, krotki i smireni srcem, poverujete da vam ruke nisu raslabljene i snaga umanjena. I da niste bacali seme na kamen nerodni.
Selimir Radulović (Cetinje, 1953) objavio je do sada deset pesničkih knjiga, pet knjiga izabranih pesama i četiri knjige izabranih i novih pesama. U izdanju Srpske književne zadruge i novosadske Pravoslavne reči objavljena su mu Izabrana dela (I–V), njegovom pesničkom delu posvećene su dve knjige – „Lako jezgro pesništva” Slobodana Žunjića i „Za svetlom iz očeve kolibe” Saše Radojčića - i objavljena dva zbornika radova, a „Čigoja” je, u kolekciji Odgovori, publikovala knjigu razgovora Miloša Jevtića sa Radulovićem „Očevo lice knjige” (2017). Autor je nekoliko antologija/hrestomatija, među kojima je i „Zlatni vek srpskog pesništva”, zatim knjige književno-kritičkih tekstova „Povoj i članci” (1987) i knjiga ogleda „Svetlo iz očeve kolibe”(2015) i „Ono malo soli” (2020).
– Moju bih pesmu označio kao pevanje iza zavese sveta, koji ne zna za uzrastanje bića – pojašnjava Radulović. Ponekad pomislim da nisam, krešući a ne sakateći drevno drvo, ostavio sebe neposvedočena. I da Otac naš zna da činim sve što mogu. Jedan mudri čovek veli da je to kakvi smo, zapravo, naša sudbina, a kakvi možemo da budemo – da je to stvar duhovne prakse; kad srca, čistoga, tog malog sunca večnosti, bez ostatka prebivamo u Ocu, imajući belodanu svest o nepostojanosti koju nazivamo životom. Bez očiju molitvenih, pred demonima savremenog sveta, savremeni pesnik se oseća kao riba na vrelom pesku.
Za svoj književni rad i angažman Selimir Radulović je već dobio niz priznanja, od Novembarske povelje Novog Sada, Iskre kulture, Vukove nagrade, Nagrade za životno delo Zavoda za kulturu Vojvodine, do Zmajeve nagrade Matice srpske i nagrada „Laza Kostić”, „Stevan Pešić”, „Teodor Pavlović”, „Đura Jakšić”, „Despotica Angelina Branković”, „Simo Matavulj”, „Milan Bogdanović“ za najbolju književnu kritiku, Kočićevog pera, Tesline golubice... Pre dve godine ga je Zlatnom medaljom za zasluge odlikovao predsednik Srbije, a Sveti arhijerejski sinod SPC dodelio mu je Orden Svetog despota Stefana Lazarevića.
M. Stajić