ROMAN „OLIMP” DENA SIMONSA U PREVODU GORANA SKROBONJE Svet posle poslednjeg rata

Ove „Kenterberijske priče budućnosti“ („Čarobna knjiga, 2022.g) plenile su pažnju kritičara i publike snagom vizije i rafiniranim stilom. „Hiperion“ je uskoro prerastao u serijal koji je držao pažnju onih koji su zagrizli iz prve.

Nakon avantura u dalekoj budućnosti i dubokom svemiru, Simons je težište stvaralačke energije prebacio na horor napisavši nekoliko zapaženih romana kao što su „Teror“ i „Drud“. Simons je i započeo karijeru 1985. godine horor romanom „Pesma boginje Kali“. Romanom „Ilion“ (2003; izdanje „Čarobna knjiga“, 2023. godina) autor se vratio u okrilje naučne fantastike; to je prvi deo epopeje koja se nastavlja u romanu „Olimp“ (2005; izdanje u dva toma „Čarobna knjiga“, 2023. godina).

Da bi stvorio lik budućnosti udaljene od nas oko 4.000 godina, Simons se vratio u duboku prošlost: svemoćni bogovi, u svemu nalik onim starogrčkim, koji stoluju na Olimpu, ali onom na Marsu (najvišoj planini Sunčevog sistema), zarad svoje zabave priređuju na Zemlji živu verziju Homerove „Ilijade“, sa pripadajućim pokoljima, razmiricama, svađama, intrigama i ljubavima. Da bi sve teklo prema literarnom predlošku angažovani su i „posmatrači“, ljudi dignuti iz mrtvih. Jedan od njih, naš savremenik, dobija tajni zadatak od boginje Afrodite da poremeti dešavanja, što ga vodi od tople postelje Jelene Trojanske do prostranih holova marsijanskih bogova...

Centralnu liniju zapleta prate još dve: u drugoj se nižu doživljaji ljudi koji žive u svojevrsnom ispraznom Raju na Zemlji stvorenom od mističnih post-ljudi koji su se odavno preselili na veštačke prstenove koji obavijaju Zemlju. Potpuno bezazleni i neinventivni, zatočenici izobilja uživaju u beskrajnim zabavama koje podrazumevaju i praćenje Trojanskog rata kao svojevrsnog „rijaliti“ šou programa. Kada tim ljudima istekne rok upotrebe bivaju uzdignuti na orbitalne prstenove i tamo obnovljeni. Sticajem okolnosti jedna takva grupa će sresti ženu koja nije upisana u registre, a potom i originalnog Odiseja; svi zajedno kreću u potragu za istinama, u potragu koja ih vodi u orbitalne prstenove... Junaci treće priče su biomehanički organizmi poslati sa ruba Sunčevog sistema da istraže anomalije zabeležene na Zemlji i Marsu. Dva robo-prijatelja, ljubitelji Prusta i Šekspira, kreću na putovanje sa neočekivanim ishodima...

Na poslednjim stranicama „Iliona“ vidimo, spremne za veliku bitku, dve suprotstavljene vojske, onu bogova i onu njihovih dotadašnjih igračaka, Grka i Trojanaca, potpomognutih malim zelenim robovima i robotima. Mnoštvo tajni biće razrešeno u drugom delu romana, od one ko i šta su novi-stari bogovi, gde su nestali post-ljudi i zašto su ostavili Zemlju takvom kakva je, otkud Odisej među dalekim potomcima, kakva je istorija robota i malih zelenih robova, te, konačno, ko će pobediti u velikom boju...

U „Olimpu“, dakle, čitalac otkriva deo onoga što se dešavalo tokom 4.000 godina od današnjice. U tom periodu ljudska vrsta je mnogo toga preturila preko glave, regresirala ali i napredovala sve do moći koje su pripisivane upravo bogovima. Budućnost čovečanstva, u „Ilion/Olimp“ verziji, nadovezuje se na sadašnje svetske podele, od kojih je ključan rat između Muslimana i Jevreja.

Tehnološki napredak jeste mogao doneti boljitak, ali se stare mržnje nisu mogle zaboraviti, pa su protivnici neprestano razvijali nova oružja da bi uništili suparnike; preko moćnih bombi i savršenih borbenih robota stiglo se do ultimativnog oružja - mini crnih rupa kojima bi čitava planeta bila poništena u ime fanatizma i definitivne pobede Muslimana. Odgovor suprotne strane bio je u specijalnom virusu Rubikonu koji će pobiti samo nevernike; ni činjenica da se, zbog nedostatka vremena za imunizaciju, ne mogu spasiti svi „pravedni“ nije sprečila upotrebu oružja.

Borba na život i smrt je zavrtela novi krug i to umalo potpuno uspešan; ono što se nije desilo u očekivanom atomskom ratu polovinom dvadesetog veka, desilo se stotinjak godina kasnije. Porivi jači od razuma konačno su bili ispunjeni i „staromodni“ ljudi su zapečatili svoju sudbinu. Njihovi naslednici, post-ljudi, razvili su svoje sposobnosti, izdigli se iznad telesnih oblika, i zaronili u samo tkivo od koga je sazdan svemir. Ali, nisu mogli da pobegnu od sopstvene prošlosti niti da se odvoje od ograničenja vrste iz koje su ponikli, pa se zbog toga oni poigravaju „staromodnim“ ljudima koje su „sklepali“ od preostalog DNK materijala, ali i među sobom, iskušavajući snage u nadmudrivanjima i smicalicama. Ipak, ova zabava ne prolazi neopaženo i privlači bića veća i jača od svega što se uopšte može zamisliti.

Simonsova epopeja završava se koliko-toliko srećno, ali je to „hepi-end“ na ruševinama, posle besmislenih razaranja i pod senkom opasnosti koja može da bane svaki čas. Autorova polazna teza očito je da čovečanstvo mora da iživi i istera svoje bube; bude li, posle tog besmislenog pokolja, neko opstao možda će - ali samo možda - krenuti plemenitijim putem. No, to će zahtevati da se pregazi prag deklarativne čovečnosti i uđe u nove sfere, jer da bi bila stvarna, čovečnost, u koju ne spada ni ubijanje ni iživljavanje na slabijima, mora biti funkcionalna - a prvi korak u tom pravcu je bukvalni opstanak i suživot vrste koja sebe naziva Homo Sapiens. Da li je tako nešto uopšte moguće, pitanje je na koje umetnost i stvarnost daju različite odgovore.

Ilija Bakić