РОМАН „ОЛИМП” ДЕНА СИМОНСА У ПРЕВОДУ ГОРАНА СКРОБОЊЕ Свет после последњег рата

Ове „Кентерберијске приче будућности“ („Чаробна књига, 2022.г) плениле су пажњу критичара и публике снагом визије и рафинираним стилом. „Хиперион“ је ускоро прерастао у серијал који је држао пажњу оних који су загризли из прве.

Након авантура у далекој будућности и дубоком свемиру, Симонс је тежиште стваралачке енергије пребацио на хорор написавши неколико запажених романа као што су „Терор“ и „Друд“. Симонс је и започео каријеру 1985. године хорор романом „Песма богиње Кали“. Романом „Илион“ (2003; издање „Чаробна књига“, 2023. година) аутор се вратио у окриље научне фантастике; то је први део епопеје која се наставља у роману „Олимп“ (2005; издање у два тома „Чаробна књига“, 2023. година).

Да би створио лик будућности удаљене од нас око 4.000 година, Симонс се вратио у дубоку прошлост: свемоћни богови, у свему налик оним старогрчким, који столују на Олимпу, али оном на Марсу (највишој планини Сунчевог система), зарад своје забаве приређују на Земљи живу верзију Хомерове „Илијаде“, са припадајућим покољима, размирицама, свађама, интригама и љубавима. Да би све текло према литерарном предлошку ангажовани су и „посматрачи“, људи дигнути из мртвих. Један од њих, наш савременик, добија тајни задатак од богиње Афродите да поремети дешавања, што га води од топле постеље Јелене Тројанске до пространих холова марсијанских богова...

Централну линију заплета прате још две: у другој се нижу доживљаји људи који живе у својеврсном испразном Рају на Земљи створеном од мистичних пост-људи који су се одавно преселили на вештачке прстенове који обавијају Земљу. Потпуно безазлени и неинвентивни, заточеници изобиља уживају у бескрајним забавама које подразумевају и праћење Тројанског рата као својеврсног „ријалити“ шоу програма. Када тим људима истекне рок употребе бивају уздигнути на орбиталне прстенове и тамо обновљени. Стицајем околности једна таква група ће срести жену која није уписана у регистре, а потом и оригиналног Одисеја; сви заједно крећу у потрагу за истинама, у потрагу која их води у орбиталне прстенове... Јунаци треће приче су биомеханички организми послати са руба Сунчевог система да истраже аномалије забележене на Земљи и Марсу. Два робо-пријатеља, љубитељи Пруста и Шекспира, крећу на путовање са неочекиваним исходима...

На последњим страницама „Илиона“ видимо, спремне за велику битку, две супротстављене војске, ону богова и ону њихових дотадашњих играчака, Грка и Тројанаца, потпомогнутих малим зеленим робовима и роботима. Мноштво тајни биће разрешено у другом делу романа, од оне ко и шта су нови-стари богови, где су нестали пост-људи и зашто су оставили Земљу таквом каква је, откуд Одисеј међу далеким потомцима, каква је историја робота и малих зелених робова, те, коначно, ко ће победити у великом боју...

У „Олимпу“, дакле, читалац открива део онога што се дешавало током 4.000 година од данашњице. У том периоду људска врста је много тога претурила преко главе, регресирала али и напредовала све до моћи које су приписиване управо боговима. Будућност човечанства, у „Илион/Олимп“ верзији, надовезује се на садашње светске поделе, од којих је кључан рат између Муслимана и Јевреја.

Технолошки напредак јесте могао донети бољитак, али се старе мржње нису могле заборавити, па су противници непрестано развијали нова оружја да би уништили супарнике; преко моћних бомби и савршених борбених робота стигло се до ултимативног оружја - мини црних рупа којима би читава планета била поништена у име фанатизма и дефинитивне победе Муслимана. Одговор супротне стране био је у специјалном вирусу Рубикону који ће побити само невернике; ни чињеница да се, због недостатка времена за имунизацију, не могу спасити сви „праведни“ није спречила употребу оружја.

Борба на живот и смрт је завртела нови круг и то умало потпуно успешан; оно што се није десило у очекиваном атомском рату половином двадесетог века, десило се стотињак година касније. Пориви јачи од разума коначно су били испуњени и „старомодни“ људи су запечатили своју судбину. Њихови наследници, пост-људи, развили су своје способности, издигли се изнад телесних облика, и заронили у само ткиво од кога је саздан свемир. Али, нису могли да побегну од сопствене прошлости нити да се одвоје од ограничења врсте из које су поникли, па се због тога они поигравају „старомодним“ људима које су „склепали“ од преосталог ДНК материјала, али и међу собом, искушавајући снаге у надмудривањима и смицалицама. Ипак, ова забава не пролази неопажено и привлачи бића већа и јача од свега што се уопште може замислити.

Симонсова епопеја завршава се колико-толико срећно, али је то „хепи-енд“ на рушевинама, после бесмислених разарања и под сенком опасности која може да бане сваки час. Ауторова полазна теза очито је да човечанство мора да иживи и истера своје бубе; буде ли, после тог бесмисленог покоља, неко опстао можда ће - али само можда - кренути племенитијим путем. Но, то ће захтевати да се прегази праг декларативне човечности и уђе у нове сфере, јер да би била стварна, човечност, у коју не спада ни убијање ни иживљавање на слабијима, мора бити функционална - а први корак у том правцу је буквални опстанак и суживот врсте која себе назива Хомо Сапиенс. Да ли је тако нешто уопште могуће, питање је на које уметност и стварност дају различите одговоре.

Илија Бакић