Publicista Aleksandar Đuričić o uticaju supruga na srpsku književnost: Knjiga o ljubavi i samoći

Priznanje je zaslužio svojom minucioznom a nepretencioznom knjigom „Čuvarkuće - Udovice pisaca”, koja će izvesno postati nezaobilazna prilikom proučavanja domaće književne istorije.

Razgovarajući sa životnim saputnicama Borislava Pekića, Mome Kapora, Antonija Isakovića, Libero Markonija, Milorada Pavića, Mirka Kovača, Milana Oklopyića, Oskara Daviča, Đorđa Lebovića i Petru Krdua otkrivao je zanimljive a malo poznate detalje iz biografija poznatih pisaca.

Odavno je tema i psihopatologije braka odnos grofa Tolstoja sa suprugom Sofijom (navodno mu je i po 15 puta prepisivala rukopise romana), potpuno posvećenom stvaralaštvu, ali komoditetu muža. Vi ste pronašli, ovdašnje, sasvim suprotne, mnogo decentnije odnose.

„Nisu ove žene mnogo različite od Tolstojeve. Velika je bila njihova posvećenost i uslovno rečeno žrtva. Ovo je, kako je u pogovoru definisao moj dragi prijatelj doktor Draško Ređep, knjiga o ljubavi i o samoći. Zajednička je strast tih žena prema svojim muževima, i beskrajno je polje samoće od kada su oni otputovali u istoriju književnosti. Neke od njih imaju nove partnere, ali to nimalo ne umanjuje njihovu patnju i sećanja na one s kojima su provele dobar deo života. Dok sam razgovarao sa Brankom, trećom suprugom Oskara Daviča, njen novi muž je sve vreme sedeo sa nama, točio neku orahovaču, koju sam pravi, smejao se i dopunjavao priču. Povremeno mi je išao na živce, pa sam u jednom trenutku rekao: “Čini mi se da ste oboje bili u braku sa Davičom.“ Nije se naljutio. Nazdravili smo. Svim ovim ženama, mojim saputnicama na dvogodišnjem putovanju kroz život jugoslovenskih književnika, zajednička crta je borbenost i istrajnost da nastave da žive sa svojim najvećim ljubavima i posle njihove smrti. Dirljiv je taj njihov prkos da sačuvaju dela svojih muževa na književnoj vetrometini koja sada vlada.“

Dušan i Lela Matić, Miloš i Vida Crnjanski, Meša i Darka Selimović ili Marko i Ševa Ristić, već su mitski „tandemi” za antologije domaćeg literarnog serkla. Zadali ste sebi težak zadatak na novim prilozima za studiju „Uticaj žena na srpsku književnost”.       

„Nije meni tu ništa bilo teško. Jeste na momente komplikovano, na momente bolno, ali otkrivanje nepoznatih delova biografija ovih korifeja pisane reči, skidanje paučine koju ovo vreme neumitno nanosi je baš bio čist užitak. Iskreno, uživao sam da čeprkam po tajnim odajama velikana pisane reči, radovao se svakom otkriću o životu ovih osobenjaka čiju slavu, mrzovolju, boemiju i besparicu su teglile njihove žene. I zadovoljan sam što sam na pijedestal naše svakodnevice bacio živote iz kojih kipi strast i dobro složene reći. Možda najveći kompliment, naravno pored nagrade „ Dejan Medaković“, je kada mi je na promociji prišla jedna studentkinja, i rekla:“Hvala vam što ste pokazali da ovi pisci nisu dosadni likovi iz lektire.“ Oni su sve samo nisu dosadni, zato su ih te žene toliko volele, borile se za njihovu ljubav i pratile do sudnjeg časa.“

Da li su neke od vaših sagovornica, ekermanovski podsvesno, pokušavale da doteruju biografije svojih preminulih životnih saputnika?

„Sećanje je, kao što znamo, kvarljiva roba. Ali ovde su pored priča udovica i dokumenti i intimna pisma i fotografije, i svedočenja njihovih prijatelja i neprijatelja, tako da mislim da je ram za ovu sliku originalan. Recezent ove knjige Draško Ređep, pominjem ga drugi put jer mi baš mnogo nedostaje, je svoj pogovor naslovio: „One su ih videle nage“. Ali, dok su to one meni priznale i pristale da otkriju dosta smo se i smejali i plakali. Kada je pročitala knjigu udovica Milorada Pavića, Jasmina Mihajlović mi je napisala:“Vi ste sada šef male ali odvažne trupe – Udovice pisaca – pazite šta radite, potez je na Vama.““

Šta nas sve očekuje u feljtonu koji ekskluzivno počinje da izlazi u „Dnevniku„?

„Tu ima i momenata trilera, opisa direktnog susreta sa smrću, borbe za opstanak u logoru, a onda se na sledećim stranicama smenjuju smeh i suze. Tu su do sada nepoznati detalji o Pekićevim godinama u Londonu, o tome kako je Milorad Pavić jedva uspeo da pobegne iz prethodnog braka i spase svoje stvaralaštvo. U “Čuvarkućama” prvi put govori supruga Mirka Kovača, još od kada su početkom devedesetih pod pretnjama smrću pobegli iz Beograda u Rovinj. Koliko je bolna, toliko je i dirljiva priča o lečenju od alkohola Libera Markonija, čija smrt na stepeništu solitera gde je imao atelje može da se svrsta u red misterija dostojnih Agate Kristi. Sudbina Đorđa Lebovića od detinjstva u Aušvicu, do nekoliko fatalnih ljubavi i bekstva od nacionalizma u Izrael je neponovljiva avantura duha.“

Ovde je zabeležena i poslednja ispovest udovice Antonija Isakovića, Leposave Milanin, koja boli od iskrenosti. Poseban raritet je storija o Petru Krdu, koji je od Vršca napravio evropsku prestonicu poezije i kroz čiju kuću je prošla skoro cela rumunska elita bežeći od Čaušeskua. O Oskaru Daviču, o verbalnim i ljubavnim pustolovinama najznačajnijeg komunističkog pesnika, ima dosta reči i posle čitanja zastaje dah. Kroz knjigu sve vreme provejava Danilo Kiš, on je sveprisutan: tajni je svedok u svim pričama, počasni gost. Ima tu i uzbudljivih epizoda u kojima otkrivamo paranoju i ljutnju Miloša Crnjanskog, ali i detalje ubistva prve žene Branka Ćopića.

Miško Lazović