Promocija nove knjige Jovice Aćina

U pitanju su ustvari tri knjige u jednim koricama, dve zbirke priča “Lebdeći objekti” i “Mali erotski rečnik srpskog jezika” i novela “Dnevnik izgnane duše”. Aćin je prošle godine dobio prestižnu Njegoševu nagradu za roman “Srodnici”, Andrićevom nagradom ovenčan je “Dnevnik izgnane duše” dok mu je za “Mali erotski rečnik” pripalo priznanje “Dušan Vasiljev”. Nenad Šaponja, urednik “Agore” najavio je ovom knjigom dužu i sveobuhvatniju saradnju sa Aćinom koji je, po njemu, od hermetičnog esejiste postao poznat romanopisac, a pre toga i jedan od naših najznačajnijih pripovedača. Ove tri knjige u jednoj Šaponja vidi kao suštinsko jedinstvo, ukazujući da su te priče zaista rečnik srpskog jezika jer to je proza koja ovaj jezik reprezentuje na pravi način.

Snežana Savkić koja je priredila knjigu ukazala je da je ona hibridna i fluidna i da se žanrovski ne može tačno odrediti. Ukazala je na reči samog autora koji je rekao da ne može da zamisli da je roman moguć bez onog iz čega se rađa priča, pošto ona nekada zahteva mnogo veće umetničko majstorstvo, tako da se po njoj ova knjiga može čitati kao romaneskni rukopis. Priče u ovoj knjizi vode živ dijalog, sve je u jednom velikom intertekstualnom i metatekstualnom preplitaju i kao da se efekti iz svake prethodne priče prelivaju u narednu, smatra Snežana Savkić ukazujući da je u pitanju autentična i neponovljiva knjiga jer je i sam rukopis Aćina prepoznatljiv i široj čitalačkoj publici.

Jovica Aćin je ukazao da mu je pojava ove knjige pričinila radost jer se našla u probranom spisku domaćih autora koje je objavila “Agora”. Ove tri knjige objavljene zajedno su isprepletene iznutra. Po autorovim rečima, “Lebdeći objekti” je zbirka dečijih vizija o katastrofama koje će se tek zbiti, ispunjene su proročkim nabojem i pretkazanjem, uz neprekidnu sumnju pripovedača da li vizije takve vrste mogu da budu verodostojne. Cela knjiga dobila je zajednički naziv po “Malom erotskom rečniku srpskog jezika” koji po Aćinu čine priče u pravom smislu. “Dnevnik izgnane duše” Aćin je predstavio kao dramu samoće koja se završava na dan kada je Srbija bila bombardovana, marta 1999. i kao da je kroz samovanje glavne junakinje iskazana drama koja je vodila u ono što nam se desilo. Aćin je ukazao da je u životu više optimista nego u pisanju gde je pre pesimista ali da te dve situacije miri izvesnim crnim humorom i osobenom ironijom.    

N. Popov