ПРИЧА О КЊИГАМА: Шехерезада и покрадено памћење

Нисте ли, у своје време, неколико пута прочитали Такеријев “Вашар таштине”, “Људске окове” Сомерсета Мома, нисте ли више пута прочитали роман(чиће) Агате Кристи, Кронина, Бромфилда (Зилахија!) и “Воденицу на Флоси” Џорџ Елиот, Толстоја и Руждија, Хемингвеја, Ремарка, Црњанског, па све те дивне књиге Хесеа (Сидарта, Игра стаклених перли, Степски вук и Демијан), па успут и Мир-Јам, зашто да не, да се не лажемо, “Добар дан, туго”  Франсоаз Саган и “Збогом мојих петнаест година” Клод Кампањ (Брижит и Жан-Луи Дебрије), “Иди куда те срце води” Сузане Тамаро, да и не спомињем чак и “Плави бицикл” Режин Дефорж, па и нешто озбиљније штиво, попут “Ми деца са колодвора Зо” или нешто више педагошку “Слободну децу Самерхила” Алесандра Нила...

Касније, сјајног Муракамија али и узбудљиву франшизу Yoan Роулингс, па романе више намењене мушком роду: Три мускетара, 20.000 хиљада миља под морем, Робинзон Крусоа и Тајанствено острво, Витеза Лагардера, Ајванхоа и Робина Худа...

Уколико је читаоцима, у тој “новој сенилности” која их је обузела па изнова читају већ прочитано, уколико их је, дакле, издала меморија па су заборавили причу, догађања и задовољства која су осетили током првог читања, па саду “краду памћење” и зато читају изнова, зашто не би и писци имали право да испишу, по други пут, своју књигу, зашто би њима одузели то право, па и (можда) задовољство?

Могло би се десити да, пишући нову-стару књигу, заиста потрефе, у реч, у слово, верзију идентичну првој, али ко каже, у бескрајном универзуму Књижевности, да то дело не би било прочитано и с правом схваћено на савим другачији начин, о чему је засигурно размишљао и Борхесов јунак-писац Пјер Менар када је поново исписивао, од речи до речи, Сервантесовог Дон Кихота? Ко каже да то (исто) дело не би попримило друга својства – а не да остане без особина као онај Човек Роберта Музила – и да се укупна људска мисао не би променила за који степен који би, опет, бар за нијансу, померио прошлост, садашњост и будућност цивилизације?

Није ли тако добро позната судбина Карла Линеа (1707 – 1778), чувеног шведског природњака и научника, родоначелника таксономије и модерне екологије, иначе страственог вртлара и лутеранског свештеника, који је у старости, после можданог удара, потпуно изгубио меморију па није могао да препозна сопствене књиге и почео је да их исписује изнова.

(Није познато коме је допала та непријатна обавеза да му саопши да преписује самог себе, да краде сопствено памћење.) Зар није могуће да се нешто слично десило и лепој везировој кћерки Шехерезади по завршетку приповедања 1001 повести, да јој је понестало приповедачког материјала - можда и истинске мотивације - па је кренула исти циклус испочетка, што цар Шехријар тешко да би приметио, јер он је био навучен на само приповедање, више него на саму радњу.

(Опет, кажу хронике, св. Августин је оставио запис о свом школском другу који је имао тако изузетно памћење које му је омогућавало да увек изнова саставља текстове које је једном читао или учио напамет. Могао је, како каже Августин, да наведе претпоследњи стих сваке Вергилијеве књиге, “брзо, по реду и по сећању”.)

И сјајни немачки песник Ханс Магнус Енценсбергер, додуше везујући проблем за иновацијски темпо памћења у дигиталним системима, говори понешто о (застрашујућој) визији заборављања (цитат је преузет из књиге Манфреда Остена – “Покрадено памћење”!):

“Невероватно убрзани темпо  подухвата усмерених  на иновације има, наиме, за последицу да опада временска вредност медија за складиштење. Национални архиви у Вашингтону више нису у стању да ишчитавају електронске записе из шездесетих и седамдесетих година.

Направе које би за то биле потребне већ одавно не постоје. Специјалисти који би податке могли да конвертују у неку актуелнију форму веома су ретки и скупи, тако да се може сматрати да је највећи део материјала изгубљен. Новији медији очевидно располажу само технички ограниченим  краткорочним памћењем.”

Да ли ово “медији” треба читати као – “писци”? Да ли “медији” односно “писци” треба, већ дуго, дуго, схватати као: “читаоци”?

А ви, јесте ли можда заборавили да сте већ прочитали ове редове у којима се тренутно налазите, нисте? Добро, да наставимо: признајте, уколико сте иоле загрижени читалац, да је сасвим нормално да се деси да неку од омиљених књига, током година које вам следују, прочитате више пута...

Ђорђе Писарев