PRIČA O KNJIGAMA O bestselerima i kultnim knjigama
Davno je već shvaćeno da je pisanje profesija i da nije svejedno da li je objavljena knjiga tek ispunjenje želja, strasti ambicija autora koji živi svoj usamljenički ili karnevalski život, što zavisi od temperamenta i senzibiliteta: ipak nije svejedno da li je određeno delo zauzelo prostor uticaja od dve-tri ulice u zabačenom sokaku na “malom” jeziku u nekoj palanci, u kakvima, da ne bude zabune, žive mnogi od nas, konzumenata sveta književnosti, ili je knjiga objavljena u megapolisu, u visokom tiražu i na jeziku koji je vlasništvo većeg dela stanovnika planete Zemlja, jezika kakvi su engleski, španski, nemački... ruski i kineski.
Ma koliko intimno želeli da je knjiga individualno vlasništvo svakoga od nas, gotovo jednako kao što je samo jedan autor napisao to određeno delo pa i mi imali želju da budemo oni jedini, retki čitaoci koji su tako stekli pravo na određeni postotak autorstva, jasno je da je knjiga neminovno proizvedena roba, što bi rekao sociolog književnosti Eskarpi, koja se rastura na uobičajene trgovačke načine, dakle podređena zakonu ponude i potražnje, jer je to i jedini način da dopre do konzumenata.
Zahvaljujući ovim ekonomskim zakonitostima tj. neminovnosti tržišta, uspešne knjige ne mogu da budu vlasništvo jednog ili nekolicine, nego se šire - kao kuga rekao bi možda Kami? - pa tako i generacije čitalaca potpadaju pod zavisnost, sigurno ne slučajno, određenih knjiga, a što se tiče autora, mogu to da posmatraju srećni zbog uspeha, ukoliko su još uvek živi. (Druga opcija ne donosi im ništa; jer, šta treba mrtvom čoveku - autoru?) U vremenu koje je pripalo potpisniku ovih redova, morao se pročitati Herman Hese: “Demijan” i “Sidarta”, “Igra staklenih perli” i “Stepski vuk”. Bila je to svojevrsna inicijacija, duhovna potraga za smislom i bićem svakoga od nas u godinama razvoja, baš kao što je u potrazi za sagledavanjem privida modernog sveta i u potrazi za (ličnim) identitetom gotovo svako od “čitajućih” a ne samo “verujućih”, morao da zna gotovo napamet lucidne, zavodljive i inovativne priče i romane Selindžera: “Lovac u raži”, “Freni i Zui”, “Visoko podignite krovne grede, tesari”... Pa Remark sa slikovitim prikazima Velikih ratova, u romanima “Na Zapadu ništa novo” ili “Tri ratna druga”, sa potpunom i iznenađujućom oslobodilačkom verom u snagu književne reči, situacija, opisa i dijaloga ispisanih s ubeđenjem da imaju istu snagu kao i sama stvarnost, baš kao što je to učinio i Hemingvej u romanu “Zbogom oružje”, doprineo je da literatura postane po snazi i važnosti jednaka tekućem životu i stvarnosti nas, običnih smrtnika. Činjenica je da je uvek više bio čitan Bulgakov, veliki majstor, Pasternak ili Sarojan, a manje Andrić i Crnjanski, ali o ukusima, naravno, ne treba baš previše raspravljati.
U skladu sa narečenim zakonitostima tržišta, uvek su postojali i autori koji su obeležavali sezonu: Momo Kapor tako, apsolutno neomiljen kod književnih kritičara, bio je jedan od onih svake sezone čekanih autora da se vidi šta je to njegovo novo delo, baš kao što se, bez obzira na ukuse i kvalitet žučno raspravljalo o svakom novom albumu “Bijelog dugmeta” i “Riblje čorbe”, a onda je pristigla furija, bolje reći cunami “Azra” i Džoni je okrenuo naopačke shvatanje rokenrola kod nas.
Velike nagrade (poput negdašnje Ninove) drastično su menjale status pisca i zaradu izdavača, ali je to garantovalo uspešnu sezonu, a ne trajno sticanje kultnog statusa autora. (To više ne može da garantuje ni Nobelova nagrada.) Bestselerom knjiga ne postaje verifikacijom određenog žirija ili novčanom visinom same nagrade, sasvim drugačija magija je u pitanju, a teško da iko zna, pre ispita na samom tržištu, šta će se zaista sa novom knjigom desiti, bez obzira na ime autora, želje i procene izdavača ili neznamkolikozvučne nagrade.
Dilan jeste vanserijski muzičar, ali pitanje je koliko je ovaj laureat Nobelove nagrade za književnost poznat kao pisac. Opet, Rušdi i Murakami nisu dobili Nobelovu nagradu, baš kao ni Borhes koji je shvatanje i mogućnosti literature nezamislivo proširio i obeležio 20. vek.
Đorđe Pisarev
