ПРИЧА О КЊИГАМА О бестселерима и култним књигама
Давно је већ схваћено да је писање професија и да није свеједно да ли је објављена књига тек испуњење жеља, страсти амбиција аутора који живи свој усамљенички или карневалски живот, што зависи од темперамента и сензибилитета: ипак није свеједно да ли је одређено дело заузело простор утицаја од две-три улице у забаченом сокаку на “малом” језику у некој паланци, у каквима, да не буде забуне, живе многи од нас, конзумената света књижевности, или је књига објављена у мегаполису, у високом тиражу и на језику који је власништво већег дела становника планете Земља, језика какви су енглески, шпански, немачки... руски и кинески.
Ма колико интимно желели да је књига индивидуално власништво свакога од нас, готово једнако као што је само један аутор написао то одређено дело па и ми имали жељу да будемо они једини, ретки читаоци који су тако стекли право на одређени постотак ауторства, јасно је да је књига неминовно произведена роба, што би рекао социолог књижевности Ескарпи, која се растура на уобичајене трговачке начине, дакле подређена закону понуде и потражње, јер је то и једини начин да допре до конзумената.
Захваљујући овим економским законитостима тј. неминовности тржишта, успешне књиге не могу да буду власништво једног или неколицине, него се шире - као куга рекао би можда Ками? - па тако и генерације читалаца потпадају под зависност, сигурно не случајно, одређених књига, а што се тиче аутора, могу то да посматрају срећни због успеха, уколико су још увек живи. (Друга опција не доноси им ништа; јер, шта треба мртвом човеку - аутору?) У времену које је припало потписнику ових редова, морао се прочитати Херман Хесе: “Демијан” и “Сидарта”, “Игра стаклених перли” и “Степски вук”. Била је то својеврсна иницијација, духовна потрага за смислом и бићем свакога од нас у годинама развоја, баш као што је у потрази за сагледавањем привида модерног света и у потрази за (личним) идентитетом готово свако од “читајућих” а не само “верујућих”, морао да зна готово напамет луцидне, заводљиве и иновативне приче и романе Селинџера: “Ловац у ражи”, “Френи и Зуи”, “Високо подигните кровне греде, тесари”... Па Ремарк са сликовитим приказима Великих ратова, у романима “На Западу ништа ново” или “Три ратна друга”, са потпуном и изненађујућом ослободилачком вером у снагу књижевне речи, ситуација, описа и дијалога исписаних с убеђењем да имају исту снагу као и сама стварност, баш као што је то учинио и Хемингвеј у роману “Збогом оружје”, допринео је да литература постане по снази и важности једнака текућем животу и стварности нас, обичних смртника. Чињеница је да је увек више био читан Булгаков, велики мајстор, Пастернак или Саројан, а мање Андрић и Црњански, али о укусима, наравно, не треба баш превише расправљати.
У складу са нареченим законитостима тржишта, увек су постојали и аутори који су обележавали сезону: Момо Капор тако, апсолутно неомиљен код књижевних критичара, био је један од оних сваке сезоне чеканих аутора да се види шта је то његово ново дело, баш као што се, без обзира на укусе и квалитет жучно расправљало о сваком новом албуму “Бијелог дугмета” и “Рибље чорбе”, а онда је пристигла фурија, боље рећи цунами “Азра” и Џони је окренуо наопачке схватање рокенрола код нас.
Велике награде (попут негдашње Нинове) драстично су мењале статус писца и зараду издавача, али је то гарантовало успешну сезону, а не трајно стицање култног статуса аутора. (То више не може да гарантује ни Нобелова награда.) Бестселером књига не постаје верификацијом одређеног жирија или новчаном висином саме награде, сасвим другачија магија је у питању, а тешко да ико зна, пре испита на самом тржишту, шта ће се заиста са новом књигом десити, без обзира на име аутора, жеље и процене издавача или незнамколикозвучне награде.
Дилан јесте вансеријски музичар, али питање је колико је овај лауреат Нобелове награде за књижевност познат као писац. Опет, Рушди и Мураками нису добили Нобелову награду, баш као ни Борхес који је схватање и могућности литературе незамисливо проширио и обележио 20. век.
Ђорђе Писарев
