PRIČA O KNJIGAMA Ekološki roman: dobra ili loša znamenja
Svemir je postao hladan i ravnodušan a Zemlja prenaseljena, na ivicama ekološke i energetske katastrofe, ogrezla u masovnu bedu, lokalne ratove (koji ne isključuju i taktičke nuklearne udare) i basnoslovno bogatstvo korporacijskih vrhuški koje u običnoj i virtuelnoj stvarnosti kontrolišu mase; svet je kontrakditoran, haotičan, zloban, pomahnitao, histeričan, nadrogiran, lud i nezainteresovan za opštu dobrobit jednako kao što je nezainteresovan za svoju budućnost... piše naš vrsni znalac (naučne) fantastike Ilija Bakić u knjizi “Vilijam Gibson ili fragmentarni pogled na kiber – pank”.
No, kiber – pank više nije naučna fantastika. Staništa i dešavanja iz romana spomenutog Gibsona poodavno su postali deo stvarnosti, pretvorivši se, od fantastičnog, u ogoljeni, novi prljavi realizam.
Moglo bi se tako konstatovati i da smo knjige sjajnog Vonegata, svojevremeno, čitali kao pseudofantastiku, ali ovaj poetmodernistički pisac, kultni autor 20. veka, često je “poturao” atmosferu o teškom zagađenju naše planete iako njegovi junaci nisu odbijali da jedu masne i jake “doručke za šampione”, a dvojica literata bliskih nama i našem vremenu, Teri Pračet i Nil Gejman, umeli su da nam predoče, na primer u “Dobrim znamenjima”, opasan otpad serviran u koropacijskim restoranima brze hrane. U mom romanu “Na Mesečevom mostu” tigrić ugine otrovan pesticidima pa tigar – otac baca kletvu na ljudski soj i stiže pošast korone, a u “Gradu” Kliforda Simaka dolazi do mentalnog zagađenja; pripadnici ljudske vrste gube motivaciju za daljim opstajanjem na Zemlji, pa se razilaze diljem svemira i svetova koji opstojavaju u paralelnim univerzumima, ili se predaju večnom snu zamrznuti u svojim prašnjavim gradovima prekrivenim neprobojnim kupolama. Na opusteloj Zemlji okončava se era Ljudi, a životvornu baklju preuzimaju Psi, Mravi i Roboti.
Dok gledamo bombama spržene krajolike Ukrajine i Gaze, svesni smo da se naše vreme ničim posebno ne ističe u tzv. istoriji Planete. Bilo je bombi i kod nas, sećamo se nažalost, ali nekome (nama) je zapalo ta nevolja; generacije pre nas su imale Drugi rat, pre toga Prvi i, na primer, špansku groznicu. Da idemo unazad? Propast Planete, zahvaljujući ljudskoj nerazumnosti, počela je zajedno sa njenim prosperitetom; što veći napredak i progres, veća je i brža i degradacija, osipanje, entropija koja će, kako izgleda, dovesti civilizaciju do njenog kraja. Ali, nije ovo kukanje nad sudbinom (ne samo) ljudske civilizacije, nego praktično pitanje: šta je uloga pisca? Treba li ipak da se posvete, u većoj meri, ispisivanju “ekoloških romana”? Je li to uopšte teorijski podržano, kakva bi tu trebala profesorsko - kritičarska logistika? Ili je dovoljno držati se onog starog, proverenog, dobrog: ako je roman vešto i znalački napisan, to je dovoljno za trag u vremenu, pa koliko ga bude, najmanje je važno kako ćemo ga krstiti. (Ukoliko za roman možemo da ustvrdimo da je realistički ili egzistencijalistički, zašto ne bi mogao da bude i globalistički, ili ekološki?) Ukoliko je vešto napisan, ukoliko je dobar, to je bitno za samu književnost, a ne kako je delo “kršteno”.
Sigurno je da niko neće platiti da bi video smrtonosni otpad kao junaka, delfina koji ostaje bez daha izgubljen u tonama plastičnog đubreta, galebove na smrt umazane sirovom naftom, hemikalijama zatrovana jata riba čiji su beli stomaci upereni put tamnog neba. Mesto ubistva nije turistička atrakcija, čak ni ukoliko je ubica turistički vodič, sigurno bi to prokomentarisala i Agata Kristi, samo da se toga dosetila. Istina je da šta god uradili, pisci neće promeniti svet. To je zaludna misija, pa tako ni (osvešćeni) autori ekoloških romana nisu uspeli juče, ne uspeva im danas a neće im uspeti ni sutra da spasu planetu Zemlju. Ali, dodaće bar još jedan trajan beleg u vremenu, reč koja će svedočiti: bili smo. Jesmo?
Đorđe Pisarev
