PRIČA O KNJIGAMA Vermont u pričama zaobiđen

Junaci su ili razvedeni (ređe), a uglavnom su udovice i udovci, samohrani roditelji, društveno izrazito angažovani u svojim zajednicama o kojima brinu gotovo više nego o sopstvenoj deci; manje-više uvek neko od glavnih junaka mora da se odrekne sna o životu i uspešnoj karijeri u Velikom gradu i izabere svoje rodno mestašce u kome će provesti ostatak veselog, srećnog i uspešnog života; Vermont je po statističkim podacima državica uglavnom naseljena belim stanovništvom, pa se podrazumeva da su, zbog političke i rasne korektnosti, najbliži prijatelji ili poslovni partneri junaka crne puti (stižu, valda, ili sa Juga, ili bivaju angažovani u Kanadi)?

Kada je “čista” literatura u pitanju, tj. ukoliko se bavimo pričama o knjigama, situacija je unekoliko drugačija, tako da se ispit vrednosti ipak prepušta ozbiljnijim estetskim i umetničkim merilima, odnosno trajanju u vremenu, pa se traži malo više od uobičajenog božićnog klišea, što potvrđuju primeri vrhunskih književnih dela sa fokusom na Božić, koje su ispisali Tolstoj, Čehov, Dostojevski, Gogolj, Tven i Lujza Mej Alkot, Irving i Agata Kristi, ali i Stevan Sremac, Branislav Nušić, Crnjanski i Milorad Pavić, da i ne spominjemo “Božićnu priču” Čarlsa Dikensa sa ilustracijama Džona Liča koja je objavljena u decembru sada već daleke 1843. godine i rasprodata u svega nekoliko dana, a od Ebenezera Skrudža načinila besmrtnog junaka. 

Tako se i junak E.T.A. Hofmana Krcko Oraščić uspešno “provlači” u različitim granama umetnosti, sve tamo do baleta, a u jednoj od malih i jednostavnih, ali tim više čarobnih, pa često i veličanstvenih priča O’Henrija, zaljubljeni mladić prodaje najvrednije što ima, džepni sat, da bi svojoj ljubljenoj kupio božićni poklon, a ona opet, seče i prodaje svoju predivnu kosu da bi njemu kupila poklon. Sudbina se, kako to već biva kod poklona mudraca, poigrala s njima. Ona je, naime, njemu kupila lanac za sat, koji više ne poseduje, a on njoj predivni ukrasni češalj za kosu koju više ne poseduje.

Naravno da je akcenat na ljubavi dvoje mladih i slavljenju Božića, što će, što bi se reklo, u nekoj perspektivi, biti ispravljeno, jer njena će kosa ponovo da izraste, a on će, valda, da se potrudi pa da ponovo kupi sat, ali šta ćemo sa čuvenom devojčicom koja prodaje šibice? Dok joj mraz i led sve više obuhvataju telo, ona uzvikuje, ili možda je bolje reći šapuće: “Bako, povedi me sa sobom, ne smeš iščeznuti kao što su iščezle jedna za drugom topla peć, pečena guska i velika, prekrasna novogodišnja jelka”. Kako to već biva u svim tim (jezivim) bajkama (za decu), stvari će krenuti naopako. Ni pečene guske, ni tople peći, a devojčicu će prvi prolaznici zateći ujutro, smrznutu.

Božić u ovovremenoj literaturi ume da bude, ipak, prijatniji. U univerzumu Roulingove, za Harija je Božić jedan od najlepših dana u životu, a zidovi sale u Hogvortsu bivaju prekriveni svetlucavim srebrnim ledenicama i stotinama venčića imele i bršljana koji se ukrštaju duž crnog zvezdanog neba: Stolovi kuća su iščezli. Umesto njih bilo je stotinak manjih, osvetljenih lampicama, a za svakim je sedelo po desetak ljudi. (“Začuše Sirijusa kako prolazi kraj njihovih vrata penjući se ka Barbikovoj sobi pevajući na sav glas: Bog vam dao mir, veseli hipogrifi.”)

 Kada je u pitanju Vermont, ne sećam se nijednog književnog dela u kome se on spominje. Ali, šta mari, svako je mesto dobro, lepo i divno kada je u pitanju motiv Božića, pa makar se i ne zvalo Vermont, doklegod je, u zimskoj noći, pokriveno zvezdanim plaštom.

Đorđe Pisarev