Priča "Nedeljnog Dnevnika": Vertikalni specijal

Posle mnooogo vremena. Čula ju je bezbroj puta iz usta tešitelja, ali prestala je da se tako oseća. Više od dvadeset sedam godina samo figurira. Ne, ne smeš to sad! Ne! - naređuje sebi dok joj se očne duplje pune slanoćom. Susret sa profesorom vraća je u drugi gimnazije, u oblik devojčurka. Trči na školski kviz da gleda tadašnju zvezdu sveznalicu - Milana. Treba izgledati svečano, zato džemperu, šupljem na laktovima, zavrće rukave do kratkih. Oskudica-stil. Visok, crn, gustih, spojenih obrva i velikog nosa, ličio je na egzotičnu varijantu antičkog boga. Helenska podgrupa u kojoj je videla sveukupnu lepotu muškarca: zdravlje, šarm, bistar um. Bez posebne školske specijalizacije, samostalno se napakovao znanjem o filmu. Na takmičenjima gimnazija jugoslovenskih republika, oko njega se formirao tim navijača. Veliko poznavanje kinematografije izazivalo je divljenje i istinsko uzbuđenje kvizomana. Idol je rođen. Zbližili su se na školskoj svečanosti. Pitao je ko ume da pleše, devojke su horski uzviknule da znaju, ona je ćutala.

- Ja pojma nemam. Zato moram da biram neznalicu.

Ona je bila ta. U školi je sutradan krenula priča o “komikaparu”. Šta će sad? Kako prevazići stid od javnih poljubaca? Sa njim je to išlo normalno. Otkrio je problem i, na svoj, šarmantan način održao teorijsko slovo o ljubljenju sa pokaznim primerom. Od njega je čula da se ništa ne podrazumeva i da se i najveća strast dostiže dogovornim putem. Iluziju o srodnim bićima koja se u svemu nađu, zamenila je “saradnička” praksa. Shvatila je. Sreća je kad sretneš nekoga pred kim se ne stidiš. Kad se osetiš slobodnim da otkriješ sve mane.

- Nisi se pre ljubila?

- Ne.

Podigao ju je do svoje visine i poklopio joj usne.

- Ovo je vertikalni stil. Specijal. Za snažne momke i male devojke - smejao se. - Biće još vrsta, polako, tek sam te našao.

Izgubljena u snažnom zagrljaju počela je da se trese. Da li je to ono o čemu sanja? Da ti neko izjavi ljubav. Kao dobar dan. Bez uvoda i dugih pauza. Sa humorom. Kako će teći dalje? Ako bude dalje. Kako, inače, dvoje, koji jedva nešto znaju jedno o drugom, kako prebrode onu kritičnu razdaljinu između dva tela, istisnu poslednje milimetre vazduha koji ih deli i - sjedine se? Često se, upravo na primeru uparenih ljudi, pitala kako su došli jedno do drugog i šta ih drži, kad, spolja gledano, deluju nesaglasno. A tek njihovo intimno zajedništvo?

Javni skupovi su najpogodniji za perverzne analize nemogućih spojeva. Biti anoniman, to znači slobodu posmatranja. Posebno muškog pola. Recimo, ugledan, poseban gospodin, dostojan specijalnog pristupa, poštovanja, fine uzdržanosti. Međutim, izgleda da to nije recept da ga iz statusa nepristupačnog božanstva prevedeš u stanje raščupanog mužjaka Jer, ispostavlja se, njegova gospođa partnerka, ne daje pet para na mušku reputaciju višeg reda. Koja to moćna mantra i erotska vulgarija svlači nedodirljivog, skida mu titulu objekta divljenja i strmoglavljuje ga u nepeglanu posteljinu i čekinjasta bedra? U mraku ključnog čina, u klinču telo u telo, ordenje najviše pameti zdrobi se u šoder, utone u omamu lepljive primitive. Jednim mlazićem-stidljivkom, poškrope se i ambicije glave i donje potrebe. Kako se, zatim, odvija izlazak iz lika bez kriterijuma? Povratak u prethodno, preseksualno stanje? Dok Taj-Ta - upareni isključivo golim, telesnim dometima, ponovo navlače ljušturu javne smernosti i ambalažu za društveno kodiranje - da li nešto kažu? I šta? Ako da, sa kojim od sastavnih delova dotičnog je to u vezi? Sa onim što svekoliki smisao zakucava orgazmičkim krikom, ili sa sektorom građanske uljudnosti, lišenim naznaka niskih strasti?

To je bilo to. Baš dobro? Jel’ da? - kao da čuje posmatranog. Ugledni građanin i ljubavni praktičar. Toliko od njega. Sećanje plus podrazumeva strpljenje, vreme. “Dobro, to je to” - uzima za naslov grupacije čije je predstavnike sretala u protokolarnim prigodama. Kad je, kao pobednica pesničkih festivala pozivana na visoke svečanosti. Baš se pitala, kakav je to gospodin kad stalno sebi skida perut sa revera. Mozak ofiran na seboreičnim ljuspicama.

- Opet odlećeš! Uporno ignorišeš temu! - iz podsvesti bi joj se tad javio povišeni glas profesorke književnosti. Imala je spremne kaznene mere za one koji se u pismenom zdataku uživljavaju više nego što se traži.

Branka Krilović

Iz romana “Prekasno”; Beograd, Geopoetika 2018.