Priča Nedeljnog Dnevnika: Ko će da čuva same čuvare?

Čuli smo i ranije za tu vrstu lova. Miljama i miljama slonovi su pažljivo namamljivani dobrom hranom: malim divljim crvenim bananama, odika i palminim orasima, pa i lišćem pomenute vrste banana...

Gledali smo, opsenjeni, tu žestoku vrevu, zadivljeni hrabrošću ovih crnih lovaca što su se ugradili u živu ogradu koju su ogromni slonovi mogli, očas posla, lako da savladaju, jer je nabacano granje za njih bilo poput slabašnih niti paučine.

Uskoro je nastala prava klanica, i stari, opaki mužjaci očas su posla okončali svoj tužni život, načičkani teškim kopljima, a uskoro su sličnu sudbinu doživeli i ostali - mladi mužjaci i ženke, slatki slončići...

Tone i tone sivih telesa ležale su uskoro na tlu, dok su oko njih igrali divlji urođenici u šarenim suknjicama od perja, zadihani, isprskani krvlju.

Kako su i neki iz naše grupe paljbom iz teških karabina svesrdno doprineli ovom masakru, vratili smo se na Polaris s tovarima mesa, zadovoljni što smo pojačali rezerve provijanta i uveli još jednu namirnicu u jelovnik, ali i pomalo tužni zbog surove egzekucije, likvidacije ovog plemenitog čopora.

Komisija za parkove sigurno bi nas zbog ovog čina kaznila, ali Komisija verovatno više nije ni postojala. Ukoliko jeste, mi nismo znali gde to, oni, dođavola, imaju svoje sedište?! (Istina je samo da smo, jednom, kada smo naišli na staru telegrafsku stanicu čiji su akumulatori, nekim čudom, još uvek radili, poslali poruku upravo Komisiji za parkove. Nismo dobili odgovor.)

Vetar je hujao oko ušiju, a prizori pred mojim očima bili su ludo razigrani u obilju vizuelnih senzacija koje sam strelometno dobijao dok je kraj mene, i levo i desno, promicala obala brzo, brzo, zahvaljujući velikoj brzini koju je Polaris dosegao, tako da se sve - krajolik, ja, Polaris, vetar i kretanje - pretvorilo u jedan kombinovani nedefinisani organizam velikih razmera, entitet dotada nepoznat.

Neviđen.

Ogromni žuti mesec bio je okačen na crnom noćnom nebu, a sjaj koji se širio mogao se, bez bojazni, uporediti sa svetlošću tek izlazećeg jutarnjeg sunca.

Putnici Polarisa uveliko su čitali knjige koje ne postoje i učili mrtve jezike: haldejski, koptski, asirski, pa čak i latinski. Latinski im je bio omiljen, ponajviše zbog sjajnih citaa koji su zvučali savršeno, a često su čak imali i određeno značenje. Na primer:

Historia (est) testis temporum, lux veritas vita memoriae, magistra vitae, nuntia vetustatis.

Što znači: Istorija je svedok vremena, svetlo istine, život pamćenja, učiteljica života, glasnik starine...

Ili je, bar nekad, značilo nešto poput toga. Jer, istorija je već davno iščezla. Verovatno u onom trenu dok su se ti isti istoričari trudili da je sačuvaju, ali su zaboravili osnovnu stvar - Quis custodiet ipsos custodes: ko će da čuva same čuvare?

Ogromne praznine u znanju, nova-stara senilnost civilizacijskog nasleđa, pošto je ritam tako gromoglasno slomljen u jendom jedinom trenu. Zato se više nije znalo šta je istorija, a šta izmišljotina. Uostalom, putnici Polarisa više nisu imali ni stvarne lingvističke strukture koje bi se odnosile na vreme i prostor, pa tako nisu imali pojmove za vreme kao nešto u čemu se događaji odigravaju. Nisu koristili kalendar, nisu koristili časovnike, jer je stara civilizacija, posle Velikog sloma, otišla i odnela sa sobom i vreme i istoriju.

Miki Šepard

Odlomak iz knjige “Stanica za lov na kitove”. Službeni glasnik, Beograd 2019.