„Povratak“ Šona Tana: Traganje za srećom u zemlji čudesa

Tada se mnogo toga ukazuje kao sasvim novo i neviđeno a međuodnosi i perspektive se pomeraju i uspostavljaju drugačije rasporede što, sveukupno, može doprineti da se neki problemi lakše a dublje spoznaju. Takav je slučaj i sa čitanjem grafičke novele „Dolazak“ Šon Tana (1974), izuzetno darovitog i zapaženog australijskog strip autora i ilustratora odnosno filmskog umetnika (najpoznatiji po crtanom filmu „Izgubljena stvar“ iz 2011); ovo delo objavila je 2019. kuća „Komiko“, znana po izuzetno kvalitetnim naslovima, koju vodi Vuk Marković.

Osnovna priča „Dolaska“ (originalno objavljen 2006, višestruko nagrađen) znana je i bezbroj puta ispričana - ekonomska migracija i teškoće uklapanja, nalaženja svog „mesta pod suncem“ u novoj sredini. No, ono što ovu grafičku novelu izdvaja od ostalih i što menja rakurs sagledavanja je izuzetna atmosfera dočarana rafiniranim crtežom sa mnoštvom fantastičkih motiva, a zatim i potpuno odsustvo dijaloga ili objašnjenja ( „nemi strip“ ili „strip bez reči“).

Tanov junak, glava male porodice koju čine supruga i kći odlazi, sa mnoštvom nevoljnika, prekookeanskim brodom u drugu zemlju čiju blizinu najavljuju jata letećih ptica - riba. U pristaništu je veliki spomenik na kome se rukuju došljak i domaćin. Posle lekarskog pregleda i dobijanja mnoštva potvrda, migrant se iskrcava u obećanu zemlju prepunu njemu nepoznatih čudesa, pronalazi smeštaj, novog kućnog ljubimca i pratioca (koji liči na hodajuću ribu - punoglavca) i pokušava da nađe posao što nije lako pre svega zbog njegovog nepoznavanja kulture, običaja i navika domaćina (tako će došljak lepiti plakate naopako jer ne zna strana slova). U svojim lutanjima on će sresti i druge migrante i slušati priče o stradanjima u njihovim zemljama; istovremeno, upoznaće i porodicu svog poslodavca, sasvim običnu i dobrodušnu. Kako vreme prolazi i došljak se prilagođava novoj sredini sve je jača njegova želja da se spoji sa svojim najmilijima, a kad se i to desi oni su, konačno, srećna porodica toliko utopljena u novu zemlju da nasmejana ćerka pokazuje put novoj migrantkinji. Tanova priča spaja kontradiktorne pojmove potrebe za pripadanjem grupi i težnje za srećom; ukoliko nije srećan u svojoj primarnoj grupi čovek može da traga za drugom i, kad je nađe, u nju se utapa bez obaziranja na svet koji je ostavio. Potenciranje individualističkog osećaja zadovoljstva u odnosu na sudbinu grupe u okriljima velike zemlje umnogome podseća na model „konstruisanja“ Sjedinjenih Američkih Država, posebno posle Prvog svetskog rata, pomoću takozvanog „lonca za topljenje“ (nacionalnih razlika). Autor insistira i na tezi da će lična hrabrost i upornost biti nagrađena boljitkom.

„Dolazak“ spada među dela u kojima je stil kazivanja jednako bitan (ako ne i bitniji) kao i priča. Rame uz rame sa realističnim likovima, eksterijerima i enterijerima su izuzetna, natprirodna bića, bizarni predmeti, čudnovate mašine i gradski pejzaži. Osećaj začudnosti izbija iz egzotičnih i ekstravagantnih prizora i preliva se na slike koje su sasvim obične. Sjajni crteži, konstrukcije tabli u kojima se smenjuju one sa mnoštvom malih slika sa grandioznim crtežima na jednoj ili dve table, te konačno kolor koji oponaša stare fotografije, bledu, smeđu sepiju ili od vremena izbledele crno-bele slike obavijaju čitavo delo patinom prošlih (i budućih) vremena u kojima vlada večni sumrak ili zora. Spoj različitih vremenskih horizonata te pogleda na svet mladim očima, širom otvorenim za sve nove svetove koji oduzimaju dah, i očima koje su stare i nagledale su se svega lepog i ružnog u svim svetovima, u ovom delu izrodio je sasvim osobenu fantazmagoriju koja povremeno, posebno kada su iscrtani gradski predeli podseća na slike legendarnog nadrealiste De Kirika.

Ilija Bakić