Od Vudstoka do života putem „španske čizme” Vladimira Kopicla

- Mogao sam od tada da napišem još tri - procedio je, smejuljeći se, znajući da je dovoljan bio i jedan, „Paklena putarina”, pa da bude treći (posle niza poetskih zbirki i eseja).

Sticajem okolnosti, bezbrojni su naši dijalozi i dogodovštine, a da ne bih sad ovde prepričavao njih, i dovodio u sumnju mogućnost za iole kritičko sagledavanje romana u ponudi, reći ću samo da „Španska čizma” jeste produžetak mog interesovanja za život hipika, modova, bitnika, situacionista, konceptualista i mnogih drugih pojava druge polovine 20. veka, kada su me roditelji začinjali, a očigledno i začinjavali moj život. Zato kada Kopicl kaže: „Vudstok je prošao bez mene, ali neće i život.”, kod mene to zvuči nešto drugačije: „Vudstok je možda prošao bez mene, ali ja ga i dalje živim!” Pa, otud, umesto „Paklene putarine”, ja čitam propušteno.

E, sad, najozbiljnije. Španska čizma iz naslova Kopiclovog romana je, kaže Vukajlija, „neudobna čizma koju su kreirali španski inkvizitori i besplatno delili osumnjičenima za čarobnjaštvo i veštičarenje. Da je rođen u srednjem veku, Hari Poter bi bio promoter” (pod jedan). „Obuća koja je doakala Titu, partiji, omladini, akciji” (pod dva). „Španska čizma imperijalizma uz pomoć kulturnog terorizma, zajmova, kredita i raznih satelita permanentno blate ugled Druga Tita, kataklizma komunizma...” (Riblja čorba) - neobeleženo brojem (van konkurencije - prim. aut.).

U romanu „Španska čizma”, ona je simbol jednog drugog opterećenja, reklo bi se ontičkog, ne ontološkog - robovanja egzistencijalnim, ne egzistencijalističkim brigama i strahovima. To znači da je roman i pored svog zapetljanog odnosa između suštine i njene pojavnosti, kao što su pokušali da je ujedine mnogi, pa i ispisnici Kopiclove generacije, revolucionarni šezdesetosmaši i nju ejy zaneseni glasnici Doba Vodolije, izvanredno zabavan i toplo ga preporučujem u ovim vrelim letnjim mesecima, a i na zimu, kad nam bude smetala neka druga vremenska prognoza. U njemu se zapravo radi o tome, a Kopicl to piše u prvom licu, sugerišući lično iskustvo, a ne prebogat život uobrazilje koji se danas ionako retko sreće u književnosti, da je preživljeno ponekad imalo i preživljavajuće svojstvo. Dakako, ne bez čulnih čari, volje i želje da se ono i u knjizi prikazano ne samo izdrži, nego i zadrži kao poželjno.

Naš junak, hajde tako ćemo ga zvati, otisnuo se put jedne komune, a tamo je škropio biljke, spavao na tavanu, šmekao cice koje su po pravilu bile u kontaktu sa svedržećim, ali i dobrodržećim, pa se i on nekako ogrebao i o jedno i o drugo „drvce”. Pored zaista bogatog jezičkog i stilskog narativnog dela, filigranski orkestrirane kompozicije avanturističkog, u svom romanu Kopicl se ne odriče i temeljnijih uvida u suštinsko bitisanje vaskolike mladeži kojoj nema ništa pametnije nego da nađe sebe i još ponekog pored, kako bi mogla da se oseti toplije i poželjnije u ovom zabludelom i stranputicama ispunjenom svetu.

Roman definitivno, što bi se to danas reklo, ima dosta toga autentičnog i iskrenog i u pogledu rodnog aspekta maskuline afilijacije. U prevodu - naš junak manje-više traga za srodnom ženskom dušom, ne libeći se da svoj status slobodnog čoveka u kontaktu sa svemirom ograniči onim - muškarca u potrazi za ženom. To šta mu se sve usput (ne) prikači, može biti izraz gorke ironije, ali naš junak to stoički (pod)nosi, poput čizme u društvu onih osandaljenih.

Veoma je interesantno baš danas, sa prilično velike distance, čitati roman o komunarskim poduhvatima i dogodovštinama koje su pratile mnogobrojna, velika ujedinjenja ljudi različitih rasa, naroda, narodnosti, socijalnih, obrazovnih profila, u ideji da je moguće drugačije organizovati život, urediti zajednice, društvo, pa i države, po meri organskih bašta. Koliko god znalo da deluje ironično, cinično ili sarkastično pripovedanje Kopicla o svemu tome, ono i dalje ostaje ono što jeste - duhovito i inteligentno pripovedanje o elementarnoj ljudskoj potrebi za intimnošću i pripadnošću. I da, i dan, danas, mogućnostima njene realizacije.

Igor Burić