Novosadski književni bedeker promovisan u Bulevar buksu
Otisak šarolikog i autentičnog, umetnički doživljaj našeg grada, koji, kažu, živo pulsira u svakom tekstu, čitalačkoj publici doneo je jedan neuobičajeni vodič, i to "Novosadski književni bedeker", predstavljen u knjižari "Bulevar Buks", krcatoj uprkos kišnom utorku.
O Novom Sadu, njegovim ulicama, trgovima, kvartovima i drugim manje poznatim urbanim celinama grada u kojem žive i stvaraju pisalo je 30 odabranih novosadskih autora, a nekolicina njih je svoje emocije i stavove, kroz razgovor i odlomke u knjizi, podelila sa publikom.
- Novi Sad se kreće od veselog i hirovitog gradića do nekih mnogo mračnijih vizija pomalo nezdravo melanholičnog prostora koji se jedva podiže iz dunavskih močvara kad dođu jesenji dani - viđenje je Novog Sada jedne od autorki Nastasje Pisarev. - Ima jedan momenat u video-igri „Disko Elizijum“, kada jedan od likova, izmučen rešavanjem nemogućeg slučaja ubistva, okružen ljudima koji mu uglavnom odmažu, kaže - parafraziraću: svaka ideologija je propala u ovom gradu, ali ja ga svejedno volim, on je moj. To je otprilike i moj odnos prema Novom Sadu. U "Novosadskom književnom bedekeru" Novi Sad sam prikazala kroz fantastični okvir. U priči imamo jednu zgradu na Limanu koja je, izgleda, upala u poremećaj u prostoru, ali baš taj prelomljen prostor omogućava da se igramo jednog malog fantastičnog putovanja kroz grad u različitim tačkama vremena i prostora, ali ne samo kroz njega, već i kroz neke zaumne pejzaže koje nije moguće locirati. Mogu samo da kažem da mi je žao šefa kućnog saveta u toj zgradi.
U međusobnom razgovoru bilo je dosetki, a ipak najviše melanholije, pogotovo u pročitanim redovima. Često je kroz različite primere provejavala misao da je to knjiga o Novom Sadu koji uskoro više neće postojati i da je "jedini grad koji se ruši građenjem".
- Ja Novi Sad posmatram starosedelački, od ovog što je sada, pa sve arheološke slojeve do mog detinjstva - naveo je Vladimir Kopicl. - Kao i obično, najizoštrenija su prva sećanja, a onda i stanje koje vidimo sa ovim urbanim mastadontima i ostalima. Preostaje to da čovek bude dobronameran. Ja volim svoj grad, dva-tri puta sam odlazio da živim u svetu i posle se rado vraćao. Mi smo neka vrsta sasvim malog megalopolisa u nastajanju. Kad se svi gradovi spoje, to više neće biti naš grad. Tekst u "Bedekeru" zapravo je odlomak iz mog romana "Purpurna dekada". Predstavio sam centralni deo grada - žurbu saobraćajno-kolapsne perspektive i ličnog doživljaja.
Nekolicina autora Novi Sad posmatra i kroz prošlost.
- Rekao bih da Novi Sad ne vidim samo u trenutačnoj perspektivi, nego i kroz istoriju, a moja lična sećanja uvek su obojena emocijama, tako da ga, pre svega, vidim kao grad moje ljubavi - otkrio je Sava Damjanov. - Tekst u "Novosadskom književnom bedekeru" je poglavlje iz mog romana u pričama, tako da to nikad ne može biti poklopljeno sa stvarnošću, ali i tu sam, kao i u svojoj kljizi "Novi Sad, zemlji raj", pokušao da tematizujem ona mesta našeg grada koja su ne samo nepoznata i meni lično zanimljiva, nego su i neka vrsta njegove tajne, ali lepe, uzbudljive istorije.
B. Pavković