Nikola Kajtez: Filozofija je jedinstvo u različitosti

Jedan od najproduktivnijih i najčitanijih srpskih filozofa doktorirao je na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu. Bio je saradnik na projektu Savremena filozofija Srpske akademije nauka i umetnosti i član Odeljenja društvenih nauka Matice srpske. Osnivač je i dugogodišnji predsednik Srpskog filozofskog foruma, te glavni i odgovorni urednik časopisa „Filozofeme”. Laureat je nagrade Laza Kostić za filozofiju, a do sada je objavio osam filozofskih knjiga: Raščinjavanja (1995), Berđajev (1998, 2008), Demon Solovjova (2001), Civilizacija u službi zla (2004, 2005), Metafizika novca (2006), Eksperimentalna plovidba (2008), Eksperimentalna plovidba 2 (2009) i Filozofija entropije (2016).

Krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SFRJ je započet projekat „Enciklopedija filozofskih disciplina”, zamišljen da bude kruna naučnih i kulturnih dostignuća u tadašnjoj nam državi. Predviđeno je, naime, da dvadesetak najznačajnijih jugoslovenskih filozofa, sa univerziteta u Beograd, Zagrebu i Ljubljani, obave ovaj posao, po mnogo čemu jedinstven i u planetarnim razmerama, jer do tada zapravo nigde u svetu nije urađeno nešto slično...

– Da ne bi bilo zabune, između naslova moje knjige - pozajmljenog od Hegela, iz pre svega sentimentalnih razloga - i naziva pomenutog projekta nema suštinske razlike. Dakle, onomad je plan bio da svaki filozof obradi po jednu filozofsku disciplinu, onu koju najbolje poznaje, kako bi se, na kraju, zajedno našle sintetisane sve ključne filozofske ideje. Zanimljivo i koncepcijski i sadržajno i kulturološki. Filozofske sinteze se obično realizuju kao istorije filozofije, filozofski rečnici i rečnici filozofskih pojmova, pa je sinteza, čiji je prvi korak raščlanjavanje filozofije na filozofske discipline, bar u startu ponudila nešto novo.

Enciklopedija se završava - izvođenjem dokaza o postojanju boga?

– Dokaz koji sam nazvao negentropijski dokaz o postojanju boga imun je na slabosti apriornih dokaza. Drugim rečima, neuporedivo je šireg polja delovanja od antropoloških aposteriornih dokaza. I sadržajno je superioran u odnosu na ostale kosmološke aposteriorne dokaze. Ispostavilo se, zapravo, da je taj dokaz logična posledica integralnog, kritičkog, analitičko-sinte- tičkog pristupa svetu.

Do kraja osamdesetih urađeno je tek nešto više od trećine posla. Ali kako su se knjige sukcesivno objavljivale, na površinu su isplivavale mnoge manjkavosti ovog projekta. Autori su raspolagali različitim znanjima, stilovima, pogledima, filozofskim pristupima... Ipak; najgore od svega, nisu uspeli da se distanciraju od svojih ideoloških pozicija, pa je nekoliko objavljenih knjiga toliko heterogeno u svakom pogledu da — sem korica — nisu imale ništa zajedničko. Nijedan od filozofa nije zahvatio probleme široko i sveobuhvatno. Možda je svako mislio da to treba da učini neko drugi ili da će “stvar” dobiti na značaju pukim kvantitetom, a možda samo nisu bili u stanju da se odvoje od uskih nazora filozofskih škola i pravaca pod čijim su se uticajem nalazili. Zato je svaka od knjiga, unutar svoje teme, zanemarila mnoge filozofske tokove i probleme, a njihova mehanička celina nije prevazišla nastale redukcije. Škripalo je na sve strane. A onda se raspala Jugoslavija, a sa zemljom se raspao i ovaj ambiciozni projekat. Što bi se reklo, nije mu se nikako dalo.

Međutim, filozofska literatura je do pojave „Enciklopedije filozofskih nauka” ipak ostala uskraćena za integralnu sintetičku studiju filozofskih discip- lina. Pri tome ste u ovaj poduhvat krenuli sami...

– Pre desetak godina odvažio sam se na veliku avanturu, sa pretenzijom da ne ostanem na nivou didaktičke korektnosti, pa čak ni optimalno objektivog pregleda filozofskih disciplina. Upustio sam se u pisanje kritičko-sintetičke opštefilozofske studije koja će pokazati da filozofske discipline tvore sveobuhvatnu, koherentnu, logičnu i organsku celinu. Čitav niz poteza koje sam povukao bili su gotovo iznuđeni: sve filozofske discipline podelio sam u grupe, po ugledu na zamisao o velikom lancu bića — filozofija saznanja, prirode, društva, kulture i duha. Kako sam ulazio u detalje, lanac bića se zgušnjavao, a kako sam širio sliku sveta, lanac bića se produžavao, dobijajući smislene konture. Ispostavilo se da su filozofske discipline gradile filozofiju bogatiju i dublju od one prvobitne, iz koje su one same proizašle.

Očekujete li da će „Enciklopedija...” pokrenuti polemiku?

– Voleo bih polemiku na visokom akademskom nivou. Zbog teorijske širine ova knjiga je kao stvorena za tako nešto. Doduše, filozofska zajednica je, kao i naučna, isuviše često sklona da inventivne ideje ignoriše, rukovodeći se oportunim, konformističkim razlozima. Prošle godine sam, recimo, objavio Filozofiju entropije, u kojoj sam, pored ostalog, uveo novu filozofsku kategoriju. Knjiga ipak nije ušla čak ni u širi izbor za nagradu Nikola Milošević, iako je jedan od najvećih poštovalaca moga rada bio upravo akademik Nikola Milošević, pored akademika Mihaila Markovića, akademika Ljubomira Tadića, prof. dr Mirka Zurovca... No, ma šta da bude, neću se mnogo buniti. Svako je tu da radi svoj posao – neko da potpomaže entropijske, a neko negentropijske tokove.

Iako svaki segment filozofije podrazumeva donekle zaseban predmet istraživanja i autonomne elemente, u svakom tom segmentu postoji nešto što ih povezuje, čineći ih delovima šire i sveobuhvatnije strukturisane celine. Odrednice ove knjige moguće je čitati zasebno; ali dao sam sve od sebe da celokupni tekst čini logičko-metodološku, strukturnu, stilsku, značenjsku, a pre svega smisaonu i saznajno-teorijsku celinu. To nije bilo lako, budući da su u njoj, na ovaj ili onaj način, ukrštene na stotine teorija. Kako je rad na Enciklopediji napredovao, višesmislena značenja filozofskih pojmova i kategorija postajala su jasnija i organizovanija, a njihova teorijska osnova kontekstualnija, pa time i uređenija i pouzdanija.

Do kojih je rezultata ova petotomna knjiga dovela?

Mislim da knjiga pokazuje da je u filozofiji onoliko mudrosti koliko je gustine i dubine u kritičko-dijalektičkoj deskripciji lanca bića. Iako sklona neravnoteži i devijacijama, usmerenost ka širokom krugu tema, strateških pozicija i metodoloških rešenja, u stanju je da, spontanošću, adaptivnošću, otvorenošću i snagom duhovnog riterstva, ruši postojeće strukture, oblikuje novi red, proizvodi sinergetske efekte koji će omogućiti čak i rađanje novih emergentnih svojstava bića.

Filozofija je, da parafraziram Planka, jedinstvena celina, ali ona je jedinstvo u različitosti. Njena podela na discipline, pravce, struje, škole i tokove uslovljena je kako prirodom stvari tako i ograničenošću i konfuznošću saznajnih moći — moći koje često, odustajući od svojih izvornih potencijala, proizvoljno i/ili nasilno prekidaju hijerarhijsku vertikalu, sprečavajući mišljenje da ispunjava svoju kosmičku misiju.

Pažnju zavređuje i oprema knjige, pogotovo ilustracije Milete Poštića.

– Mileta Poštić je svakako jedan od naših najintrigantnijih umetnika. Sarađujemo dugo. Zanimljivo je da su ove ilustracije već afirmativno komentarisali neki od najvećih američkih, engleskih itd. slikara i animatora. Mileta nikoga ne ostavlja ravnodušnim.

U tom svetlu knjiga je pokazala da emergentna snaga i dubina svake filozofske discipline raste kada se ona povezuje sa drugim disciplinama, ali i da ta snaga dobija kvalitativno nove dimenzije ako mehaničko povezivanje preraste u organsku sintezu. Naravno, strpljivi čitalac će i sam otkriti neke rezultate, koji će mu biti bliži od nekih drugih. Kažem “strpljivi”, jer svih pet tomova zajedno imaju preko dve hiljade stranica. Doduše, zahvaljujući jasnoj i egzaktnoj organizaciji teksta, dosta toga može da pronađe i nestrpljivi čitalac, zainteresovan za samo neki detalj — matematički, fizički, hemijski, biološki, umetnički, metafizički, religijski...

U „Enciklopediji...” se iskristalisao jedan pojam koji se, čini se, pokazao ključnim za dubinu vaših filozofskih uvida. Reč je o pojmu entropije...

– Da... Filozofskim konsekvencama entropije, što je posebno interesantno, nije se pozabavio nijedan filozof - naravno, od onih koji stvaraju u poslednjih vek i po, od kada drugo načelo termodinamike ukazuje na ovaj filozofski najvažniji aspekt prirode svemira! Nisu to, dakle, učinili ni Niče, ni Hajdeger, ni Sartr, ni Fuko, ni Derida, ni Vitgenštajn, ni Rasel - niko. Jedino su Bergson i Florenski naslutili važnost tih konsekvenci, ne osvrćući se ipak na njih podrobnije.

Nažalost, duhovnu situaciju našeg vremena i dalje odlikuje odsustvo svesti o nestajanju sveta, o zatezanju do maksimuma svih elemenata koji sistem drže na okupu, o trošenju energije preko svake mere samo da se poredak ne uruši istog trena. Zbog ontoloških konsekvencija termodinamičkih načela, fenomen entropije zaslužuje da ovde bude uveden ne samo kao filozofski pojam već i kao nova filozofska kategorija! Kada je Enciklopedija već dobila svoje finalne konture, shvatio sam da je potrebno napisati i jednu knjigu manjeg obima, koja će otključati šifru za razumevanje ekstremno složenog pojma entropije. Tako je nastala knjiga koju sam objavio prošle godine - Filozofija entropije. Mislim da sam dokazao da se, i zašto se, svaki segment postojanja suočava sa entropijom na, suštinski, isti način: u informatičko-saznajnom svetu, baš kao i u neorganskoj i organskoj materiji, u civilizaciji, kulturi, čak i u vrhovima duhovnosti.

U čemu je, najkraće, suština tih rezultata, odnosno na šta valja posebno obratiti pažnju?

– Suočavanje sa saznanjem o neumitnoj sudbini vaseljene, ključ je suočavanja sa samim sobom i sa celokupnim postojanjem. Potcenjivanjem te činjenice, potpomažu se entropijski tokovi. Pošto sam protok vremena dezorganizuje, onaj ko ne sabira - zapravo rasipa. Jedini način da se preusmeri prirodni put stvari, kakav, podsetiću, predviđa termodinamika, jeste da se, pored uspostavljanja koherentnog jedinstva neorganskog i organskog, trasira i veza sa natprirodnim. Pri tome, natprirodno ne treba razumeti kao nešto volšebno, misteriozno, ezoterično u tradicionalnom smislu reči, već kao sastavni deo epistemološki proširenog i produbljenog, rafiniranog, neizmerno raznolikog velikog lanca bića. Ako je čovek biće od kosmičkog integriteta, istraživanjem entropije prirode i prirode entropije približiće se razumevanju porekla i smisla postojanja; ako, pak, nije - onda ni u saznajnom ni u egzistencijalnom smislu nema čemu da se nada.

„Enciklopedijom filozofskih nauka” je srpska kultura dobila izuzetno štivo koje daleko prevazilazi regionalne okvire. Šta dalje? Razmišlja li se o prevodima, o modusima njenog prezentovanja?

– U ovom trenutku, zadovoljan sam što se Enciklopedija uopšte pojavila, jer - i to je porazna činjenica - da se u političkom ambijentu ništa nije promenilo, moj rukopis bi i dalje u nekoj fioci čekao bolja vremena. Uostalom, knjiga je pretprošle godine odbijena na republičkom konkursu za kapitalne projekte u kulturi, od strane komisije u kojoj su, po nekoj entropijskoj inerciji, nastavili da sede kulturni referenti jedne nomenklature, apsolutno nezainteresovane čitavih petnaest prethodnih godina (tokom kojih je, među mnogim drugima, biti Kajtez značilo biti nepodoban), kako za dela stvaralaca bez odgovarajuće partijske legitimacije, tako i za angažovanje kritičkih intelektualaca u bilo kom društvenom smislu. A što se tiče sudbina i Enciklopedije filozofskih nauka i Filozofije entropije - to više ne zavisi toliko od mene.

M. Stajić

Foto: Željko Mandić