"Neispričane priče" Rajka Grlića predstavljene u Kinoteci

Proslavljeni hrvatski reditelj svetskog glasa je u ovoj ličnoj povesti, u formi leksikona filmskih termina, izneo pogled ne samo na svoju porodicu i karijeru, nego i na zajedničku nekadašnju zemlju, prijatelje, kolege i događaje na jugoslovenskim prostorima u prelomnim vremenima za poslednjih pedesetak godina.

"Ja ne volim rijaliti šou, ne volim egzibicioniste, ni ljude koji puno pričaju o sebi i sve sam to prekršio ovom knjigom. To su zabeleške koje su pisane za mene, bez potrebe da budu lepo napisane i za nekog drugog čitljive. Pisane su kao podsetnik i u jednom trenutku sam pomislio da taj fajl može mojim unucima da otkrije šta sam radio, šta nisam i zašto nisam", objasnio je Grlić na promociji.

Snimio je 11 dugometražnih filmova, ali je 1991. nakon "Čaruge", sedmog u nizu, verovao da je to njegovo poslednje ostvarenje, pa je kao gost UCLA-e u Los Anđelesu počeo u svoju rediteljsku beležnicu da upisuje ono što je naslovio "Sto najboljih filmove koje nikada neću snimiti" i među tim beleškama se skupilo, kako kaže, "mnoštvo natuknica, priča i pričica, fotografija i crteža".

"Kada smo oko ponoći završili sa snimanjem, izašao sam iz tunela i rekao: Ovo je zadnji kadar koji sam snimio u ovoj državi. Niko nije znao šta nas čeka, ali se miris toga osećao. Desilo šta se desilo, vremena vas bace, a ja sam probao ostat ono što jesam. Otišao sam daleko, jer mi se sve ostalo činilo preblizu da bi me mnogo bolelo ono što se dešavalo i tamo sam živeo život koji sam mislio živeti ovde", rekao je Grlić.

"Činilo mi se da nakon 20 i nešto godina pokušaja da se očuva neko dostojanstvo, da je glupo to prodati za još jedan film i da je pametnije završiti priču i otići negde. Počeo sam predavati i nisam mislio da ću ponovo snimati, ali kada je (Franjo) Tuđman završio u bolnici, učinilo mi se da je vreme da se nešto zapiše. Pravili smo dokumentarni film koji se zvao ''Novo, novo vreme'' i praveći to, proradila mi je glad za filmom", ispričao je Grlić.

Reditelj Goran Marković je rekao da svog prijatelja Rajka Grlića poznaje 50 godina, ali čitajući knjigu "Neispričane priče" shvatio je da o njemu zapravo ne zna ništa.

Opisujući druge ljude i događaje i zauzimajući naoko poziciju neutralnog posmatrača, ovaj tematski uređen brevijar, primećuje Marković, otkriva pametnog, osećajnog i hrabrog čoveka, jednom rečju pesnika. 

Ovu knjigu Marković definiše kao "sudbina Rajka Grlića".

"Mislim da je sudbinu ovog čoveka odredila volja da se bude istinit i to po svaku cenu i teški politički sukobi, izgnanstva i rizik koji je nosila njegova porodica. Iz knjige se vidi kako je takvu sudbinu moguće živeti bez i najmanjeg kompromisa, bez gubitka dostojanstva u bilo kom trenutku, bez gubitka smisla za humor i sve to uz pun užitak življenja. Izgleda da je moguće živeti pun kompletan život bez senke i posrtanja. Mislim da je takav život najveće ostvarenje Rajka Grlića", istakao je Marković.

Filmska kritičarka Sandra Perović je ocenila da knjigom smešnih, bizarnih, tragičnih priča, među kojima je neke proživeo, neke je čuo, neke su plod njegove mašte, Grlić otkrio da se čitav zivot skrivao iza filmskih junaka i živeo njihove živote.

Ona je primetila da iza svakog stručnog pojma iz Grlićevog leksikona stoji kratak opis, pa niz anegdota, sećanja, da tu ima i ironije i autoironije, humora, ali i iskreno dočaranih emotivnih stanja autora sa kojima čitalac može lako da se saživi. 

"Tu su priče koje je reditelj nameravao da snimi, ali do njihove realizacije nije došlo. U drugi korpus su ušli ljudi iz filmske industrije, etablirani reditelji, glumci, persone koje su okretale glavu od Rajka Grlića, pa čak i vozači poput onog iz Jadran filma koji je 1974. bio taj koji je odredio dalji životni put Grlića", ispričala je Perović.

Grlić otkriva, kako kaže Perović, i da je bio u "časnom društvu negativaca, u beloj knjizi koja je bila posvećena negativnim pojavama u kulturi u vreme vladajuće komunističke ideologije".

Podseća i kako je nastala jugoslovenska kinematografija i Filmski grad i Avala film, kao i na cenzuru koju je vištruko osetio na svojoj koži od Titove do Tuđamnove vlasti, od filma "Samo se jednom ljubi", koji je prošvercovan do Kana, pa do "Čaruge".

O Grliću je govorio i novinar Teofil Pančić, dok je odlomke iz knjige čitao glumac Branko Cvejić.

Nakon razgovora, usledila je projekcija Grlićevog filma "Ustav Republike Hrvatske".