"Неиспричане приче" Рајка Грлића представљене у Кинотеци

Прослављени хрватски редитељ светског гласа је у овој личној повести, у форми лексикона филмских термина, изнео поглед не само на своју породицу и каријеру, него и на заједничку некадашњу земљу, пријатеље, колеге и догађаје на југословенским просторима у преломним временима за последњих педесетак година.

"Ја не волим ријалити шоу, не волим егзибиционисте, ни људе који пуно причају о себи и све сам то прекршио овом књигом. То су забелешке које су писане за мене, без потребе да буду лепо написане и за неког другог читљиве. Писане су као подсетник и у једном тренутку сам помислио да тај фајл може мојим унуцима да открије шта сам радио, шта нисам и зашто нисам", објаснио је Грлић на промоцији.

Снимио је 11 дугометражних филмова, али је 1991. након "Чаруге", седмог у низу, веровао да је то његово последње остварење, па је као гост УЦЛА-е у Лос Анђелесу почео у своју редитељску бележницу да уписује оно што је насловио "Сто најбољих филмове које никада нећу снимити" и међу тим белешкама се скупило, како каже, "мноштво натукница, прича и причица, фотографија и цртежа".

"Када смо око поноћи завршили са снимањем, изашао сам из тунела и рекао: Ово је задњи кадар који сам снимио у овој држави. Нико није знао шта нас чека, али се мирис тога осећао. Десило шта се десило, времена вас баце, а ја сам пробао остат оно што јесам. Отишао сам далеко, јер ми се све остало чинило преблизу да би ме много болело оно што се дешавало и тамо сам живео живот који сам мислио живети овде", рекао је Грлић.

"Чинило ми се да након 20 и нешто година покушаја да се очува неко достојанство, да је глупо то продати за још један филм и да је паметније завршити причу и отићи негде. Почео сам предавати и нисам мислио да ћу поново снимати, али када је (Фрањо) Туђман завршио у болници, учинило ми се да је време да се нешто запише. Правили смо документарни филм који се звао ''Ново, ново време'' и правећи то, прорадила ми је глад за филмом", испричао је Грлић.

Редитељ Горан Марковић је рекао да свог пријатеља Рајка Грлића познаје 50 година, али читајући књигу "Неиспричане приче" схватио је да о њему заправо не зна ништа.

Описујући друге људе и догађаје и заузимајући наоко позицију неутралног посматрача, овај тематски уређен бревијар, примећује Марковић, открива паметног, осећајног и храброг човека, једном речју песника. 

Ову књигу Марковић дефинише као "судбина Рајка Грлића".

"Мислим да је судбину овог човека одредила воља да се буде истинит и то по сваку цену и тешки политички сукоби, изгнанства и ризик који је носила његова породица. Из књиге се види како је такву судбину могуће живети без и најмањег компромиса, без губитка достојанства у било ком тренутку, без губитка смисла за хумор и све то уз пун ужитак живљења. Изгледа да је могуће живети пун комплетан живот без сенке и посртања. Мислим да је такав живот највеће остварење Рајка Грлића", истакао је Марковић.

Филмска критичарка Сандра Перовић је оценила да књигом смешних, бизарних, трагичних прича, међу којима је неке проживео, неке је чуо, неке су плод његове маште, Грлић открио да се читав зивот скривао иза филмских јунака и живео њихове животе.

Она је приметила да иза сваког стручног појма из Грлићевог лексикона стоји кратак опис, па низ анегдота, сећања, да ту има и ироније и аутоироније, хумора, али и искрено дочараних емотивних стања аутора са којима читалац може лако да се саживи. 

"Ту су приче које је редитељ намеравао да сними, али до њихове реализације није дошло. У други корпус су ушли људи из филмске индустрије, етаблирани редитељи, глумци, персоне које су окретале главу од Рајка Грлића, па чак и возачи попут оног из Јадран филма који је 1974. био тај који је одредио даљи животни пут Грлића", испричала је Перовић.

Грлић открива, како каже Перовић, и да је био у "часном друштву негативаца, у белој књизи која је била посвећена негативним појавама у култури у време владајуће комунистичке идеологије".

Подсећа и како је настала југословенска кинематографија и Филмски град и Авала филм, као и на цензуру коју је виштруко осетио на својој кожи од Титове до Туђамнове власти, од филма "Само се једном љуби", који је прошверцован до Кана, па до "Чаруге".

О Грлићу је говорио и новинар Теофил Панчић, док је одломке из књиге читао глумац Бранко Цвејић.

Након разговора, уследила је пројекција Грлићевог филма "Устав Републике Хрватске".