Na marginama knjige putopisa „A Brisel se da prehodati lako” Nenada Šaponje
Na početku ovog malog putno-literarnog krstarenja diljem tekstova koji se, eto, bave baš putovanjima, jedna činjenica vezana za žanr putopisa; oni, naime, od kada je sveta i veka, počinju opisom putovanja na planiranu destinaciju.
Zatim, putopisac obilazi objekte, sakralne ili svetovne, kakogod, i snima ih kamerom, fotoaparatom ili jednostavno, pametnim telefonom. Putopisac, koji govori “ja” bez prestanka, gotovo nemilosrdno vređajući tako pamet zainteresovanog čitaoca, opisuje i rečima ono što je već viđeno na snimku, ono što je, dakle, zahvaljujući živim ili nepokretnim slikama, već poznato pomenutom čitaocu. Otud, pored njega, putopisca, kao junaka, tek tu i tamo osvane poneki gotovo slučajni sagovornik, tj. autoritet za neku oblast ili objekat u zemlji kojom se datog trenutka bavi putopisac; naravno, spomenuti “autoritet” ne mora da bude živi junak-sagovornik, nego tu saznajnu komponentu rutinski obavi papirna ili gugl litaratura na koju se pozove putopisac kojem je mrsko da razgovara s nekim, uživo.
Kod putopisca iz 21. veka, Nenada Šaponje, na sreću, sve se odvija drugačije. On, naime, nikada nije samo usamljeni šetač, stranac, koji u nepoznatom gradu obilazi već viđeno, držeći u šakama verovatno svima dosputan bedeker sa opšim pojmovima i već decenijama oveštalim slikama i pojmovima. Oko njega je uvek buljuk (ne)planiranih što junaka što epizodista, koji mu pomažu, nesvesni svoje koaturske uloge, da nam dočara stvarnosni snimak određene destinacije-grada.
Baveći se striktnim, usko određenim poslom, izdavaštom, ili jednostavno rečeno objavljivanjem knjiga, svi ti junaci, zajedno sa glavnim junakom-pripovedačem, razvijaju priču koja je zapravo klasična naracija sa uvodom, zapletom i poentom. Naravno da ćemo zahvaljujući Šaponji, tj. pripovedaču, otkriti dobru kafanu, da ćemo saznati gde i šta vredi pojesti i, naravno, ono najvažnije - gde pronaći i koju vrstu piva popiti u tom i tom gradu. Ali, objavljivanje knjiga, kao osnovna delatnost ovih ličnosti, nalazi se u fokusu Šaponjinih, dakle i naših junaka.
Ali, dođavola, mogu samo sa zavišću da uskliknem, kako da u brzom vremenskom sledu i ja obiđem sve te svetske metropole, na raznim kontinentima – Budimpešta, Buenos Ajres, Istanbul, Frankfurt, Brisel, Jerusalim, Peking... - koje je posetio, a izgleda posećivaće i dalje, naš učeni putopisac, književnik Nenad?
Toliko energije! Pa mi, odnosno ja, nemamo za to ni malo smelosti, ni malo smelosti da se upustimo u sve te putničke avanture. A Šaponja kao da viče: putovanja, putovanja, a ne zvona i praporci!
I, na kraju ovog blago esejističkog zapisa povodom knjige “A Brisel se da prehodati lako”, moram da se prisetim one velike slike koja sveobuhvatnu stvarnost doživljava kao mega roman ogromnih, kosmičkih razmera; ukoliko tek malo, što se kaže, u glavi presložimo ponuđene narativne karike Šaponjine knjige, računajući da su u pitanju delovi velike slagalice, odnosno precizne, minijaturne pripovedačke pazle tako da, na primer, glavni delovi svakog pojedinačnog putopisa budu susreti i dijalozi junaka, a ono što ih dopunjuje i oplemenjuje, što im daje verodostojnost i ubedljivost, ono što ispunjava osnovno načelo – književnu uverljivost - su opisi gradova, restorani, trgovi, hrana i piće, onda bi se svaki od ovih putopisa pretvorio u jedno od poglavlja romana u kome bi putopisac Šaponja bio pripovedač koji se se čitaocima obraća u prvom licu, a istovremeno je i glavni junak romana “A Brisel se da prehodati lako”.
Đorđe Pisarev
