Miodrag Majić, sudija i romanopisac: Kolege me bodre krišom

Izbor ovih tekstova sad je već u drugom izdanju knjige “U ime naroda” objavila kuća “Liceum juris” iz Subotice, a novosadska promocija se bliži. U knjižari “Bulevar buks” 14. maja, o Majićevoj knjizi govoriće prof. dr Sava Damjanov, Teofil Pančić i  Vladimir Beljanski. Majić je u međuvremenu izdao i roman, “Deca zla”, koji je objavio “Vulkan”.  

 U svetu umetnosti, jedna praksa se do sada isticala, a to su lekari. Vi ste odlučili da promenite tu paradigmu, ili?

– Ne znam za lekare, a nisam baš ni razmišljao o promeni paradigme. Oduvek sam verovao u to da posebnu vrstu samoubistva predstavlja samoosuda na to da budete “fah idiot”. Nije li tužno samo jednoj profesiji posvetiti čitav život? Samo sam sledio neke svoje unutrašnje impulse koji su me od najranijeg detinjstva vodili, između ostalog, muzici, fotografiji, pisanju… U pravu sam se ukotvio, ali nikada nisam sasvim zapostavljao ni lepe umetnosti. One mi pružaju radost.

 „U ime naroda”, za širu publiku, i onu koja nikad nije čitala presude (niti joj je čitana), zbirka je vaših zapisa, tačnije satiričnih tekstova sa bloga na kojem pišete o pravu i pravosuđu. Koji su njeni književni kvaliteti, a koji pravni (ako je na vama da sudite)?

– Mislim da je to zaista pitanje za druge, one pozvanije i objektivnije, poput književnih kritičara ili, pak, čitalaca. Izuzetno me je obradovalo što je jedan od naših najvećih autoriteta u ovoj oblasti, profesor Jerkov, pohvalio tekstove uporedivši njihovu jetkost razobličavanja stvarnosti sa onom u Domanovićevim i Nušićevim delima. Verujem da je osnovni kvalitet ovog štiva taj što na pristupačan način “otvara kulise” pravosudnog “zabranjenog grada” najširoj čitalačkoj publici, i što se šali sa ozbiljnim temama, pokazujući na taj način da se kao društvo, ipak, još uvek nismo predali.

 Već ste napisali i jedan roman, „Deca zla”, koji je već stekao zavidnu popularnost. U kom žanru, na koji način ste u njemu inkorporirali vlastita iskustva u svet književnosti?

- Svakako da iskustava u romanu ima, i svakako je da je autoru lakše da piše o onome što poznaje. Međutim, to je samo početak. Triler je izuzetno zahtevna forma, i svakog ko misli drugačije pozvao bih da napiše jedan, i da vidi koliko je teško čitaoce držati zainteresovanima za priču. A najteže je ispričati zanimljivu priču, i sve to nekako uklopiti u aktuelni trenutak. Ja baš smatram da su nam potrebne priče u aktuelnom trenutku. Zašto bismo samo čitali Skandinavce, kada je svuda oko nas toliko materijala za dobar krimić?

 Šta mislite o pojavi da su blogovi, dnevnici, memoari istaknutih ličnosti iz javnog života, postali jedan vid supstitucije, dopune u svetu kulture, u domenu stvaralaštva nekad namenjenom ekskluzivno umetnicima?

– Mislim da je to sasvim u redu. Savremeno doba stvara nove forme obraćanja, i potencijalno daleko širi krug umetnika. Moj stariji sin je nedavno izjavio da se najčešće obrazuje preko Jutjuba. Kada sam to čuo, najpre sam reagovao negativno. Kasnije, kada sam razmislio, shvatio sam da je to realnost od koje ne treba bežati. Nećemo moći komunicirati, naročio sa mlađima, ako se ne pozabavimo sredstvima komunikacije koja su njima dostupna i prijemčiva. Pored toga, tu je i problem cenzure. Mnoge stvari nikada ne bih mogao da kažem da sam se oslanjao isključivo na mejnstrim medije. U dobrom delu su mi, kao oštrom kritičaru stanja u pravosuđu i društvu, vrata zatvorena. Ali zato su tu demokratske platforme današnjice, poput blogova i društvenih mreža.

 A šta o tome da u jednoj vrlo ozbiljnoj delatnosti kao što je pravosuđe, među kolegama, ako ovo nije argument rekla - kazala, i ne nalazite baš puno razumevanja za “vansudska poravnanja” kojim se bavite u slobodno vreme?

– Prilikom izražavanja stavova, nikada se nisam preterano obazirao na to šta kažu drugi.  Isto je i sa kolegama. Pri tom, ne mislim da većina njih ne podržava ono što govorim i radim. Svakodnevno mi prilaze sudije, tužioci i pripravnici koji me bodre da nastavim. Činjenica je, međutim, da to uglavnom rade krišom. Verujem da je razlog za to ono o čemu sam toliko puta govorio i pisao - strah da i sami  ne budu označeni kao “problematični”, i da se takva etiketa ne odrazi negativno na njihove karijere, a time i na živote njih i njihovih porodica. Ali, uveren sam da će doći vreme da se i to promeni. Kada budete čuli da su počeli da me hvale javno, a da mi u poverenju iznose kritike, znaćete da su se stvari promenile.  

 Iako se sada pojavljujete u ulozi pisca, vi ste jedini sudija koji je sudio Hamletu. Verujem da ne znaju svi za to vaše iskustvo, pa ako biste mogli nešto više da nam ispričate o tome?!?

– Bilo je to jedno neobično učestvovanje na prošlogodišnjem “Šekspir festivalu”. Reč je o koprodukcijskoj pozorišnoj predstavi koja se igra od 2011. godine, i koja je  do sada imala 146 izvođenja u 10 zemalja i 46 gradova. Autori su je zamislili kao suđenje Hamletu za ubistvo Polonija, pri čemu u sudnici učestvuju stvarne sudije, tužioci, advokati i veštaci. Igranje je spontano, nenavežbano i neponavljano. Sve se, na osnovu malih skripata o slučaju, odvija po prvi put pred gledaocima kao što se to događa i u pravoj sudnici. Jedino okrivljenog Hamleta, i svedoke Gertrudu i Ofeliju, igraju glumci. Kada sam od organizatora pozvan da učestvujem, razmišljao sam svega nekoliko trenutaka. Bilo je to toliko otkačeno, da jednostavno nisam mogao da odbijem. U donošenju te moje odluke, pomogla je i činjenica da mi je rečeno da su preporuku dobili uz napomenu da sam, verovatno, jedini sudija koji će prihvatiti poziv. Bilo je to sjajno iskustvo, a i publika je odlično reagovala. Mnogi su tražili reprizu, ali smo morali da ih razočaramo. U istom sastavu ova predstava se igra samo jednom. Poput stvarnih suđenja, u Hamletovom predmetu nema reprize.

        Igor Burić