Миодраг Мајић, судија и романописац: Колеге ме бодре кришом

Избор ових текстова сад је већ у другом издању књиге “У име народа” објавила кућа “Лицеум јурис” из Суботице, а новосадска промоција се ближи. У књижари “Булевар букс” 14. маја, о Мајићевој књизи говориће проф. др Сава Дамјанов, Теофил Панчић и  Владимир Бељански. Мајић је у међувремену издао и роман, “Деца зла”, који је објавио “Вулкан”.  

 У свету уметности, једна пракса се до сада истицала, а то су лекари. Ви сте одлучили да промените ту парадигму, или?

– Не знам за лекаре, а нисам баш ни размишљао о промени парадигме. Одувек сам веровао у то да посебну врсту самоубиства представља самоосуда на то да будете “фах идиот”. Није ли тужно само једној професији посветити читав живот? Само сам следио неке своје унутрашње импулсе који су ме од најранијег детињства водили, између осталог, музици, фотографији, писању… У праву сам се укотвио, али никада нисам сасвим запостављао ни лепе уметности. Оне ми пружају радост.

 „У име народа”, за ширу публику, и ону која никад није читала пресуде (нити јој је читана), збирка је ваших записа, тачније сатиричних текстова са блога на којем пишете о праву и правосуђу. Који су њени књижевни квалитети, а који правни (ако је на вама да судите)?

– Мислим да је то заиста питање за друге, оне позваније и објективније, попут књижевних критичара или, пак, читалаца. Изузетно ме је обрадовало што је један од наших највећих ауторитета у овој области, професор Јерков, похвалио текстове упоредивши њихову јеткост разобличавања стварности са оном у Домановићевим и Нушићевим делима. Верујем да је основни квалитет овог штива тај што на приступачан начин “отвара кулисе” правосудног “забрањеног града” најширој читалачкој публици, и што се шали са озбиљним темама, показујући на тај начин да се као друштво, ипак, још увек нисмо предали.

 Већ сте написали и један роман, „Деца зла”, који је већ стекао завидну популарност. У ком жанру, на који начин сте у њему инкорпорирали властита искуства у свет књижевности?

- Свакако да искустава у роману има, и свакако је да је аутору лакше да пише о ономе што познаје. Међутим, то је само почетак. Трилер је изузетно захтевна форма, и сваког ко мисли другачије позвао бих да напише један, и да види колико је тешко читаоце држати заинтересованима за причу. А најтеже је испричати занимљиву причу, и све то некако уклопити у актуелни тренутак. Ја баш сматрам да су нам потребне приче у актуелном тренутку. Зашто бисмо само читали Скандинавце, када је свуда око нас толико материјала за добар кримић?

 Шта мислите о појави да су блогови, дневници, мемоари истакнутих личности из јавног живота, постали један вид супституције, допуне у свету културе, у домену стваралаштва некад намењеном ексклузивно уметницима?

– Мислим да је то сасвим у реду. Савремено доба ствара нове форме обраћања, и потенцијално далеко шири круг уметника. Мој старији син је недавно изјавио да се најчешће образује преко Јутјуба. Када сам то чуо, најпре сам реаговао негативно. Касније, када сам размислио, схватио сам да је то реалност од које не треба бежати. Нећемо моћи комуницирати, нарочио са млађима, ако се не позабавимо средствима комуникације која су њима доступна и пријемчива. Поред тога, ту је и проблем цензуре. Многе ствари никада не бих могао да кажем да сам се ослањао искључиво на мејнстрим медије. У добром делу су ми, као оштром критичару стања у правосуђу и друштву, врата затворена. Али зато су ту демократске платформе данашњице, попут блогова и друштвених мрежа.

 А шта о томе да у једној врло озбиљној делатности као што је правосуђе, међу колегама, ако ово није аргумент рекла - казала, и не налазите баш пуно разумевања за “вансудска поравнања” којим се бавите у слободно време?

– Приликом изражавања ставова, никада се нисам претерано обазирао на то шта кажу други.  Исто је и са колегама. При том, не мислим да већина њих не подржава оно што говорим и радим. Свакодневно ми прилазе судије, тужиоци и приправници који ме бодре да наставим. Чињеница је, међутим, да то углавном раде кришом. Верујем да је разлог за то оно о чему сам толико пута говорио и писао - страх да и сами  не буду означени као “проблематични”, и да се таква етикета не одрази негативно на њихове каријере, а тиме и на животе њих и њихових породица. Али, уверен сам да ће доћи време да се и то промени. Када будете чули да су почели да ме хвале јавно, а да ми у поверењу износе критике, знаћете да су се ствари промениле.  

 Иако се сада појављујете у улози писца, ви сте једини судија који је судио Хамлету. Верујем да не знају сви за то ваше искуство, па ако бисте могли нешто више да нам испричате о томе?!?

– Било је то једно необично учествовање на прошлогодишњем “Шекспир фестивалу”. Реч је о копродукцијској позоришној представи која се игра од 2011. године, и која је  до сада имала 146 извођења у 10 земаља и 46 градова. Аутори су је замислили као суђење Хамлету за убиство Полонија, при чему у судници учествују стварне судије, тужиоци, адвокати и вештаци. Играње је спонтано, ненавежбано и непонављано. Све се, на основу малих скрипата о случају, одвија по први пут пред гледаоцима као што се то догађа и у правој судници. Једино окривљеног Хамлета, и сведоке Гертруду и Офелију, играју глумци. Када сам од организатора позван да учествујем, размишљао сам свега неколико тренутака. Било је то толико откачено, да једноставно нисам могао да одбијем. У доношењу те моје одлуке, помогла је и чињеница да ми је речено да су препоруку добили уз напомену да сам, вероватно, једини судија који ће прихватити позив. Било је то сјајно искуство, а и публика је одлично реаговала. Многи су тражили репризу, али смо морали да их разочарамо. У истом саставу ова представа се игра само једном. Попут стварних суђења, у Хамлетовом предмету нема репризе.

        Игор Бурић