Međunarodni sajam knjiga: Deca su zahtevni čitaoci

Na sajmu ove godine učestvuje 180 izdavača iz šest dražava, a biće priređeno više od 150 programa. U saradnji sa Fondacijom Novi Sad- evropska prestonica kulture u okviru programa „Seobe duša” priređuje se mulimedijalni paviljon književnosti. Pored promocija novih naslova pojedinih izdavačkih kuća na sajmu će posebni programi biti posvećeni predstavljaju izdavačke delatnosti brojnih vojvođanskih insititucija kulture među kojima su Arhiv Vojvodine, Pokrajinski zavod za zaštitu spomenika kulture, SNP, Matica srpska i druge.

Program gostujućih pisaca otvorila je preksinoć makedonska književnica i jedna od trenutno najaktuelnijih regionalnih spisateljica Rumena Bužarovska, autorka tri knjuge kratkih priča „Moj muž“, „Nikud ne idem“ i „Osmica“ koje su prevedene i kod nas. Platforma Literary Europe Live  uvrstila je ovu autorku 2016. među deset najzanimljivijih mladih evropskih pisaca. Rumenu Bužarovsku kao pravu književnu zvezdu još na ulazu na Sajam dočekale su brojne čitateljke, slikale se sa njom, što se još dugo nastavilo i nakon programa. Rumena Bužarovska je govorila o ženskoj egzistenciji u savremenom, patrijarhalnom društvu, što je njena spisateljska preokupacija, o radosti što brojne čitaoce ima na prostoru bivše zajedničke države, naročito jer stvara u makedonskoj kulturi i na jeziku koji nije preterano intrigantan za prevođenje.

Najmlađa čitalačka publika bila je u prilici da se juče sretne sa pesnikom i piscem Dejanom Aleksićem koji je značajni deo svog stvaralaštva posvetio upravo književnosti za decu. Prvi je dobitnik nagrade „Dušan Radović“, koja mu je nedavno uručena za knjigu „Malo malo pa slon“. Po njegovim rečima, odrastati uz literaturu je lepše i raskošnije. Sajmovi su mesta za susrete pisaca sa svojom čitalačkom publikom, a deca su po njemu vrlo zahtevna. Često je u prilici da se sreće sa njima i da vidi spontane reakcije koje su samim tim vrlo iskrene. Deca neće da budu pasivni učesnici u književnom programu. Na pitanje kako decu privoleti čitanju Aleksić kaže da je ta premisao da deca nerado čitaju pogrešna. Njegova iskustva govore da deca i danas smatraju da je knjiga vrlo važna, što možda nasleđuju iz obrazovnog sistema, ali knjiga nije da bude uz njih samo dok se školuju.

– Važno je da predočimo deci da je knjiga specifičan medij kao horizont kroz koji će tokom celog života moći da doznaju stvari. Ako se deca vaspitavaju na dobroj literaturi kad odrastu imaćemo i dobre čitaoce, iako se sada čini da su im bliži brzi, primamljivi, zavodljivi mediji koji imaju bolju startnu poziciju u odnosu na knjigu - ukazuje Aleksić.- Čitalački proces je spor, traži posebnu posvećenost, povučenost, tišinu i ako to uporedimo sa onim što donose savremeni mediji onda vidimo sve suprotno - kratku, preciznu pažnju i neku vrstu surogata socijalizacije. Ja pokušavam u programima za decu da im predočim da literatura koliko kod da zvuči preozbiljno može isto tako da bude sredstvo za zabavu, dobro raspoloženje i za igru duha. Kad dete nauči da se igra svojom maštom, svojim malim, ali važnim i njemu jedinim iskustvom, mi smo već otvorili vrata za ljubav prema čitanju i literaturi.

Neki od njih koji i sami uđu u literarne vode nađu se i u ediciji Prva knjiga koju više od 60 godina objavljuje Matica srpska. U jučerašnjem predstavljanju na Sajmu učestvovali su neki od tih „novih glasova“ srpske literature. U posebnim programima bilo je reči i o novosadskim knjižarama i njihovom uticaju na književni život grada, kao i časopisima koji promovišu aktuelnu scenu na polju literature. Za publiku Sajma posebno su bili atraktivni sinoćni programi i susreti sa Milenom Marković čiji je roman u stuhovima „Deca“ upravo dobio NIN-ovu nagradu za roman godine kao i sa Dejanom Tiagom Stankovićem, dobitnikom Evropske nagrade za književnost i autorom dva poslednjih godina veoma čitana romana „Estoril“ i „Zamalek“.

N. Popov

Sto sedamdeset pet godina „Gorskog vijenca”

Nema sasvim pouzdanih podataka o tome koliko je izdanja Njegošev „Gorski vijenac“ do sada doživio otkad se 1847.  prvi put pojavio, i to u Beču. Nema tih podataka ni za srpski, a kamoli za ostale jezike na koje je preveden, poput japanskog. A od svih dosadašnjih izdanja na srpskom jeziku, nesumnjivo je najkompleksnije ono koje je 1983.  priredila Crnogorska akademija nauka i umjetnosti, kada je u formatu Njegoševog rukopisa, u luksuznoj opremi i u samo 499 primeraka, u jednim koricama objavljen fototip dela sačuvanog Njegoševog rukopisa, fototip prvog izdanja, kao i jedna savremena verzija “Gorskog vijenca“, štampana posebnom azbukom koju je specijalno za ovu priliku pripremio svetski poznati kaligraf Ivan Boldižar, inače Novosađanin. Štampanje i povez tri „Gorska vijenca“ u jednu knjigu završeno je u novosadskom „Forumu” , pri čemu su za ekskluzivne korice u jarećoj koži zaslužni majstori „Merkura“ iz Bačke Palanke. Ovaj raritet jedan je od temelja izložbe priređene u Auli Novosadskog sajma, uz 130 primeraka različitih izdanja “Gorskog vijenca” , na brojnim jezicima, iz privatne kolekcije Nikole Škoka, sekretara društva „Peroj 1537”. Inače, izložba je upriličena povodom 175 godina od prvog objavljivanja „Gorskog vijenca” i realizovana je zahvaljujući Udruženju Crnogoraca Novog Sada.   

M. S.