Међународни сајам књига: Деца су захтевни читаоци

На сајму ове године учествује 180 издавача из шест дражава, а биће приређено више од 150 програма. У сарадњи са Фондацијом Нови Сад- европска престоница културе у оквиру програма „Сеобе душа” приређује се мулимедијални павиљон књижевности. Поред промоција нових наслова појединих издавачких кућа на сајму ће посебни програми бити посвећени представљају издавачке делатности бројних војвођанских инсититуција културе међу којима су Архив Војводине, Покрајински завод за заштиту споменика културе, СНП, Матица српска и друге.

Програм гостујућих писаца отворила је прексиноћ македонска књижевница и једна од тренутно најактуелнијих регионалних списатељица Румена Бужаровска, ауторка три књуге кратких прича „Мој муж“, „Никуд не идем“ и „Осмица“ које су преведене и код нас. Платформа Litеrary Еуропе Ливе  уврстила је ову ауторку 2016. међу десет најзанимљивијих младих европских писаца. Румену Бужаровску као праву књижевну звезду још на улазу на Сајам дочекале су бројне читатељке, сликале се са њом, што се још дуго наставило и након програма. Румена Бужаровска је говорила о женској егзистенцији у савременом, патријархалном друштву, што је њена списатељска преокупација, о радости што бројне читаоце има на простору бивше заједничке државе, нарочито јер ствара у македонској култури и на језику који није претерано интригантан за превођење.

Најмлађа читалачка публика била је у прилици да се јуче сретне са песником и писцем Дејаном Алексићем који је значајни део свог стваралаштва посветио управо књижевности за децу. Први је добитник награде „Душан Радовић“, која му је недавно уручена за књигу „Мало мало па слон“. По његовим речима, одрастати уз литературу је лепше и раскошније. Сајмови су места за сусрете писаца са својом читалачком публиком, а деца су по њему врло захтевна. Често је у прилици да се среће са њима и да види спонтане реакције које су самим тим врло искрене. Деца неће да буду пасивни учесници у књижевном програму. На питање како децу приволети читању Алексић каже да је та премисао да деца нерадо читају погрешна. Његова искуства говоре да деца и данас сматрају да је књига врло важна, што можда наслеђују из образовног система, али књига није да буде уз њих само док се школују.

– Важно је да предочимо деци да је књига специфичан медиј као хоризонт кроз који ће током целог живота моћи да дознају ствари. Ако се деца васпитавају на доброј литератури кад одрасту имаћемо и добре читаоце, иако се сада чини да су им ближи брзи, примамљиви, заводљиви медији који имају бољу стартну позицију у односу на књигу - указује Алексић.- Читалачки процес је спор, тражи посебну посвећеност, повученост, тишину и ако то упоредимо са оним што доносе савремени медији онда видимо све супротно - кратку, прецизну пажњу и неку врсту сурогата социјализације. Ја покушавам у програмима за децу да им предочим да литература колико код да звучи преозбиљно може исто тако да буде средство за забаву, добро расположење и за игру духа. Кад дете научи да се игра својом маштом, својим малим, али важним и њему јединим искуством, ми смо већ отворили врата за љубав према читању и литератури.

Неки од њих који и сами уђу у литерарне воде нађу се и у едицији Прва књига коју више од 60 година објављује Матица српска. У јучерашњем представљању на Сајму учествовали су неки од тих „нових гласова“ српске литературе. У посебним програмима било је речи и о новосадским књижарама и њиховом утицају на књижевни живот града, као и часописима који промовишу актуелну сцену на пољу литературе. За публику Сајма посебно су били атрактивни синоћни програми и сусрети са Миленом Марковић чији је роман у стуховима „Деца“ управо добио НИН-ову награду за роман године као и са Дејаном Тиагом Станковићем, добитником Европске награде за књижевност и аутором два последњих година веома читана романа „Есторил“ и „Замалек“.

Н. Попов

Сто седамдесет пет година „Горског вијенца”

Нема сасвим поузданих података о томе колико је издања Његошев „Горски вијенац“ до сада доживио откад се 1847.  први пут појавио, и то у Бечу. Нема тих података ни за српски, а камоли за остале језике на које је преведен, попут јапанског. А од свих досадашњих издања на српском језику, несумњиво је најкомплексније оно које је 1983.  приредила Црногорска академија наука и умјетности, када је у формату Његошевог рукописа, у луксузној опреми и у само 499 примерака, у једним корицама објављен фототип дела сачуваног Његошевог рукописа, фототип првог издања, као и једна савремена верзија “Горског вијенца“, штампана посебном азбуком коју је специјално за ову прилику припремио светски познати калиграф Иван Болдижар, иначе Новосађанин. Штампање и повез три „Горска вијенца“ у једну књигу завршено је у новосадском „Форуму” , при чему су за ексклузивне корице у јарећој кожи заслужни мајстори „Меркура“ из Бачке Паланке. Овај раритет један је од темеља изложбе приређене у Аули Новосадског сајма, уз 130 примерака различитих издања “Горског вијенца” , на бројним језицима, из приватне колекције Николе Шкока, секретара друштва „Перој 1537”. Иначе, изложба је уприличена поводом 175 година од првог објављивања „Горског вијенца” и реализована је захваљујући Удружењу Црногораца Новог Сада.   

М. С.