MARIJANA ČANAK, SPISATELJICA Ka razumevanju i poštovanju vitalne snage MESEČNI CIKLUS kao svojevrsna manifestacija snage žene

Zbirka je posvećena mesečnom ciklusu kod žena kao svojevrsnoj manifestaciji snage i podeljena je u četiri dela. Prvi tematizuje degradaciju ženske moći (menstruacija proglašena za slabost), drugi pobunu i zloupotrebu moći (crnomagijska upotreba krvi), treći trpljenje osvete zbog nerazumevanja moći (bumerang zloupotrebe) i četvrti uravnoteživanje mudrosti i moći, objasnila je Marijana Čanak, autorka koja je pažnju šire književne javnosti najviše privukla prošle godine, kada joj je knjiga „Klara, Klarisa“ (Bulevar buks, 2022) ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. Bio je to njen debi roman, iako već dugo piše i objavljuje priče. Paralelno sa izdanjem „Put od crvene cigle“, iz štampe je izašlo i drugo, prošireno izdanje prethodne zbirke priča Marijane Čanak, "Pramatere" (Bulevar buks, 2023), u kojoj istražuje, kao što ime kaže, transgeneracijsko nasleđe, kako pretkinje žive u današnjim ženama.

„Put od crvene cigle“, napamet govoreći, neodoljivo podseća na put od žute cigle, bar mene, na Baumovog „Čarobnjaka iz Oza“. Ima li sličnosti, ili je ona slučajna?

- Na planu zvučanja sličnost je očigledna i namerna, u značenjskom smislu je nema. Zbirka „Put od crvene cigle“ dobila je naziv po jednoj od priča koja se poigrava putopisnim elementima i čija struktura nastaje ukrštanjem mape junakinjinih putovanja s njenim menstrualnim kalendarom. Ta priča je nagrađena na Regionalnom konkursu „Spasimo putopis“ 2021. koji organizuje Klub putnika. Ispostavilo se da je snaga ženskog principa, odnosno menstruacija kao njen vidljivi izraz, moja nova opsesivna tema. Moglo bi se reći da je „put od crvene cigle“ eufemizam za menstruaciju, iako filozofska pozadina celokupne zbirke nastoji da eufemizme te vrste odbaci kao suvišne.

Put od žute cigle vodi do Smaragdnog grada. Gde vodi vaš put, vaša boja cigle, odnosno najnovija knjiga priča?

- Vodi ka razumevanju snage, ka njenom sjedinjavanju s mudrošću, jer dar kojim ne umemo da upravljamo počne da upravlja nama ili destruktivno hara unaokolo. Zbirka je podeljena u četiri ciklusa, kao što menstrualni ciklus ima četiri faze, pa svaka žena tokom jednog meseca proživi četiri godišnja doba. Ciklusi tematizuju degradaciju ženske snage (menstruacija je proglašena za slabost), pobunu i zloupotrebu moći (crnomagijska upotreba krvi), trpljenje osvete zbog nerazumevanja moći (bumerang zloupotrebe), uravnoteživanje mudrosti i moći. Svaki ciklus sastoji se od četiri priče, što znači da je u zbirci ukupno 16 priča, a 16 je broj mudrosti. Mudrost nije pitanje intelekta, nego unutrašnje spoznaje. Linearni um ne može razumeti da žena svakog meseca krvari bez umiranja, niti može pojmiti neizmernu snagu iza toga. „Mental“ negira sve što ne može da kontroliše, stoga tabuizira menstruaciju i proglašava je izvorom srama. „Put od crvene cigle“ vodi kroz sve te zablude i zamke, ka iskonskom poštovanju vitalne snage iza svega što postoji.

Baš sam nedavno u Subotici, gde ste rođeni, gledao predstavu „Pradevojčica“, doduše iz Zrenjanina, po istoimenom romanu Desanke Maksimović koja, između ostalog, govori i o važnosti žene u ljudskom društvu, pa i poretku prirode. Vi ste napisali zbriku priča „Pramatere“. Možete li predstaviti malo šta je bila ideja tog dela?

- „Pramatere“ tematizuju uticaj predaka na naš život: koliko nas podržavaju, a koliko nam kradu vreme za svoje neostvarene vizije? Od predaka ne nasleđujemo samo fizičke karakteristike, nego i emotivne pakete, uverenja, dugove, dobru ili lošu sreću, nedosanjane snove... Da nije njih, ne bi bilo ni nas. S druge strane, deo tog nasleđa ugnjetava našu suštinu. „Pramatere“ istražuju mogućnost da se unutar sebe izmiri 256 predačkih glasova od kojih smo sačinjeni. Kao što je menstrualni kalendar bio predložak za „Put od crvene cigle“, tako je predačko stablo bilo predložak za pisanje „Pramatera“. Raduje me što je paralelno s novom zbirkom iz štampe izašlo i prošireno izdanje „Pramatera“ u izdanju „Bulevar buks“-a.

Kad sam već spomenuo vaš rodni grad Suboticu, koju jako volim ne samo onako, turistički, šta mislite koliko nas i na koji način oblikuju mesta poput rodnih gradova, ili onih gde putujemo, studiramo, radimo? Koja su to za vas najvažnija?

- Uticaj prostora je neosporan, bilo da smo toga svesni ili ne, prostor pamti sve što se na njemu odigravalo, saopštava nam te priče ili nas priziva u njih. Često u svojoj prozi prenosim ono što mi „ispričaju“ ostaci neke građevine, zidovi, kapije, fontane, zapuštene žardinjere. Sve oko nas vrvi od neispričanih priča. Zašto se na određenim lokacijama ponavlja isti scenario sa različitim igračima? Zbog narativa koji je ugrađen u taj prostor, pa svoje stanovnike uvlači u unapred zadate uloge i proigravanje prošlosti. To će se ponavljati dok god priča ne bude ispričana s katarzičnim dejstvom i s nedvosmislenom tačkom na kraju.

Ne mogu da ne spomenem roman „Klara, Klarisa“ koji je prošle godine bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu, ali ni činjenicu da vi pišete i objavljujete već preko 20 godina. Šta je trebalo da se desi, šta ste to napisali da dođete u žižu javnosti, a šta se sve sa vama kao spisateljicom dešavalo u međuvremenu?

- Između moje prve knjige, koja počiva u Matici srpskoj, i prvog izdanja „Pramatera“, koje su udruženim snagama ubili korona i „Zenit buks“, jedan rukopis sam spalila po Kišovom modelu autocenzure. Dok „Pramatere“ objedinjuje ideja traganja za sopstvom pod mrežom predačkih odnosa i porodične istorije, roman „Klara, Klarisa“ usmeren je na odnose koje junakinja izgrađuje u svom aktuelnom vremenu. Socijalizacija je neizbežno, ali i rizično polje, jer se u svakom odnosu potencijalno možemo izgubiti, ili otkriti zaboravljeni deo sebe. Centralno pitanje romana i njegove junakinje Klare je: „Kako da ostanem dosledna sebi, a da se pritom ne otuđim od sveta?“ Ujedno je to i pitanje poetike: „Kako pisati autentičnim stilom, a ne upasti u zamku hermetičnog jezika?“ Pre 20 godina naivno sam mislila da treba pisati pavićevskim jezikom ili nikako. Još naivnije sam mislila da je kvalitet rukopisa faktor koji je presudan za život knjige. Nije. Trebalo je doći do izdavača koji od knjiga ne pravi  mrtvorođenčad za svoj podrum. Prethodno je trebalo napisati roman, jer danas sve drugo teško može steći status knjige. Da bi se pisalo, prvo je trebalo živeti. Baviti se egzistencijom; raditi makar šta za novac i krasti vreme za pisanje. Trebalo je biti lud, pa ne odustati od pisanja. Shvatiti da bi to bilo odustajanje od sebe. Najzad, trebalo je imati sreće.

Igor Burić