Macuo Bašo, putnik u mutnoj daljini

Knjiga je pisana kao kombinacija proze i poezije, podeljena na kratka poglavlja koja se vezuju za pojedinačne tačke puta. Svako malo poglavlje u knjizi sastoji se iz jedne ili dve haiku pesme i prateće anegdote koja pripoveda događaj koji je pesmu inspirisao. Sva ona zajedno ispisuju put koji je ovaj pesnik prešao, opisujući stazu dužu od 2000 kilometara, kroz tada najnerazvijenije oblasti Japana.

Bašovo putovanje počelo je pred pragom njegove kuće u Sumidi, blizu Eda (današnjeg Tokija) a završilo se u najsevernijoj oblasti japanskog ostrva Honšu.

U periodu Edo (1600-1868) u Japanu, s razvojem i jačanjem trgovačke klase, obični ljudi počeli su da traže zadovoljstva u kvartovima za zabavu, pozorištima, šetnjama u prirodi ili pesničkim okupljanjima, tražeći radost života u dokolici i jednostavnim zadovoljstvima svakodnevice. Umetnost je postala bliža običnom čoveku, pa su i teme u poeziji, slikarstvu i književnosti bile sve više okrenute svakodnevici. Ovakva umetnost nazivala se ukijo ili ‘’plutajući, nestalni svet’’. Ukijo se u srednjem veku odnosio na budističku melanholiju u doživljaju prolaznosti sveta. Vremenom, pojam je poprimao novo, pozitivnije značenje. Novo tumačenje ukijoa nastalo je u tokijskoj četvrti crvenih fenjera, i ovaj termin počeo je da se odnosi na uživanje u svakodnevici, i sposobnosti da se ceni svaki trenutak.

Tokom dugog putovanja Bašo je zapisivao svoje razgovore sa običnim seljacima, intelektualcima, i kurtizanama, opisujući susrete s njima i u prozi i u poeziji.

Mnoga mesta i ruševine koje Bašo obilazi za njega evociraju poznate događaje iz japanske istorije ili legendi. U zapisu uz mesto Hiraizumi, Bašo piše: „Slava tri generacije porodice Fuđivara raspršila se kao san. Ruševine njihove Velike kapije nalaze se tri kilometra od zamka. Ne mestu gde je nekad stajala gospodska kuća Hidehire, sada su polja i samo je Planina zlatnog petla – veštačko brdo koje je napravljeno na njegov zahtev, zadržala svoj nekadašnji izgled.“ I u ostatku zapisa, bez jasnih razgraničenja, meša se opis mesta kakvo je sada sa onim kakvo je bilo nekada, u prošlosti, ili kakvo se prostire u fikciju i legende. Prostori su opisivani u nekoliko ključnih rečenica, dok se sve ostalo često gubi u zamućenoj daljini na način koji veoma podseća na likovni stil japanskih grafika.

Za Bašoa, kao i za druge japanske umetnike koji dele sličan senzibilitet, karakteristična je posebna osetljivost za prostor, prirodu, promene vremena, i obične svakodnevne predmete. Suština ove poetike je svest o relativnosti i prolaznosti svega što je materijalno i ljubavi koja se budi prema svemu upravo zbog te prolaznosti.

Plutajući, prolazni svet je svoj možda najlepši i najdirljiviji likovni izraz pronašao u ukijoe grafikama Utagave Hirošige koji je živeo stotinak godina posle Bašoa. Njegovo najveće delo koje je sastavio, i najvećim delom sam uradio, je „100 slavnih pogleda na Edo“. U pitanju je serija slika koja prikazuje različite prizore iz Eda (Tokija), od scena iz svakodnevnog života i poznatih ulica i restorana, do pogleda na parkove i okolne pejzaže. Ponekad su prikazi izrazito intimni, poetizujući svakodnevni život građana tadašnjeg Tokija, a ponekad su u pitanju pogledi s velikih visina u kojima dominira priroda oko grada. Hirošige često prikazuje izuzetno kratkotrajne trenutke u prirodi, poput luka visokog talasa u moru kraj grada ili prazničnih zmajeva u pokretu vetra. Ipak za sve slike je zajednička poetizacija prolaznog trenutka, i doživljaj krhkosti materijalnog, u čijem svetlu svi prizoru deluju kao da bi svakog trenutka mogli da se rastvore u daljini.

Ovaj doživljaj stvarnosti prisutan je i danas čak i u modernim japanskim stripovima i animiranim filmovima, gde su česte scene koje poetizuju prolazno - poput kadrova letnje trave i pesme cvrčaka u daljini, prizora vedrog neba i svakodnevnih malih poslova poput stavljanja čajnika na ringlu, širenja veša ili treprenja uličnih svetala u daljini.

Nastasja Pisarev