Kulturni centar Novog Sada objavio „April u Berlinu” Daše Drndić

Nekadašnja Stalinalle, 1961. preimenovana u Karl Marx-Allee, taj socijalistički Champus-Elysees, bulevar prikladno širok i dug za grandiozne prvomajske smotre ratne i vojne opreme, kojim su tisuće i tisuće vojnika u koreografiranim formacijama prakti­ci­rale paradne korake, kao da plešu, vraća slike iz ’naše’, jugoslavenske prošlosti kada su građani veselo mahali krutim papirnim zastavicama; taj berlinski bulevar i danas se tako zove - Karl Marx-Allee. Ima li u Hrvatskoj neki trg ili ulica Marksa i Engelsa, ne znam. Znam da je onaj beogradski nestao, da se transformirao u Trg Nikole Pašića. Ali i u zapadnom dijelu Berlina postoje bulevari kojima su od 1934. do 1944. marširale vojske. Avenija Kaiserdamm, što se pretače u Bismarckstraše, pa u Straše des 17. Juni, jedna neopisivo dugačka i pregledna avenija što prolazi od Theodor Heuš Platza i ide sve do Branderburških vrata, takođe je reminiscentna. Danas, kao da se ruga povijesti, tim bulevarom buči i teče čuvena razgolićena, za mnoge anestezirane uznemirujuća – Parada ljubavi”.

Odlomak je ovo iz „Aprila u Berlinu”, kultnog romana Daše Drndić (1946 - 2018), koji je upravo objavio Kulturni centar Novog Sada u ediciji „Integrali”, koju realizuje u saradnji sa „Partizanskom knjigom”. Rođena u Zagrebu, Daša je od 1953. živela u Beogradu, gde je i diplomirala engleski jezik i književnost na Filološkom fakultetu, a zahvaljujući stipendiji Fulbrajtovog programa pohađala je postdiplomske studije u SAD, gde je i magistrirala 1971. godine. Od povratka u Beograd radila je kao urednica u izdavačkoj kući „Vuk Karadžić“ a potom u redakciji Dramskog programa Radio Beograda kao autorka mnogih radijskih programa za koje je dobila niz nagrada. A onda je krenuo raspad Jugoslavije, zemlje koju je stvarao i njen otac – Ljubo Drndić, organizator partizanskog ustanka u okupiranoj Istri. Atmosferu koja je i u glavnom gradu nekadašnje zajedničke države odražavala njen krvavi raspad Daša nije izdržala, i seli se najpre u Rijeku, ali kako je i tamo došla u sukob sa nacionalno uspaljenim patriotama/domoljubima, odlazi u Kanadu. U Hrvatsku se vraća 1997, ali ovoga puta u Istru, gde će njen rovinjski stan postati stecište intelektualaca sa čitavog eks-jugoslovenskog prostora. Objavljivala je prozu, književnu kritiku, te igrane i dokumentarne radio-drame, a pored „Aprila u Berlinu”, višestruko su nagrađivani i njeni romani „Marija Częstohonjska još uvijek roni suze ili Umiranje u Torontu“ (1997), „Sonnenschein“ (2007), „ Belladonna“ (2012) i „EEG“ (2016).

– „April u Berlinu” deo je zavere onih koji ne žele da zaborave, uvereni da je sećanje humani imperativ, sve i ako ne može da bude lek i preventiva za uzroke zla– ocena je književnog kritičara Saše Ćirića. – Otuda ova knjiga izbegava repetitivnu patetiku prirođenu oficijelnom sećanju koje obično deklamuje formula “da se nikad ne ponovi”. Ponavljanje neponovljivog je sumorna neizbežnost trajanja ljudskog roda. Ipak, ova knjiga ne mari za tu neizbežnost prizivajući duhove umorenih i bliskih, iznova se unoseći u rekonstrukciju nacističkog poretka zločina kome je bilo podređeno sve: ideologija rasne higijene i rasne supremacije; kult instinkta, zdravlja i borbe; progres nauke i tehnologije; oportunost i saučesništvo zastrašenih, korumpiranih i pođarenih građana. Ipak, ovo nije anahrona knjiga. Etnonacionalizmi južnoslovenskih naroda preuzeli su dosta toga iz nacizma, pa smo dobili: čist jezik, očišćenu teritoriju, marginalizaciju antifašizma, ratne zločine abolirane traumom vlastitih patnji, stanovništvo pođarmljeno mržnjom prema komšijama, medije i intelektualce kao dobrovoljne glasnogovornike nacionalizma.

„April u Berlinu” zapravo je mešavina eseja, dnevnika, istoriografije, memoara, albuma, putopisa i romana, ali u svojoj suštini ona je pre svega knjiga sećanja, često veoma ličnih. Ali, kako to u pogovoru ističe književni kritičar Vladimir Arsenić, „zar je sećanje ikada drugačije”. Pri tome “April u Berlinu” zapravo istražuje istoriju srednje Evrope, tog prostora koji, više nego gole geografske činjenice, određuju ljudi i njihove sudbine, njihovo kretanje, migracije, bilo ekonomske ili one političke. Na tom fonu Daša Drndić i kreće u istraživanje emigrantskih sudbina, kako njene vlastite, tako i njenih sagovornika, polako gradeći veliku priču.

– U jevrejskoj tradiciji postoji nešto što se zove knjiga sećanja. Ona nastaje u trenutku kada je određena zajednica nestala (najčešće nasilno), a preživeli zatim sa sigurne udaljenosti, koja je često i istorijska, pišu knjigu o njoj.

Pominjanje ove specifične istorijske i kulturne pojave u kontekstu romana Daše Drndić ’April u Berlinu’ nije nimalo čudno. Razlozi za to su višestruki, a kao najjasniji ističe se njeno uporno i tvrdoglavo (sve ovo govorim parafrazirajući autorku) pominjanje Holokausta i izgradnja jedne specifične Sefer Džizkhur (Knjige sećanja) o žiteljima gradova u kojima se nalazila – navodi Arsenić, ističući još jedan aspekt te paralele: Dašinu i sudbinu njenih sugrađana iz različitih krajeva bivše nam države koji su bežali pred komšijama različitih nacionalnosti i vere.

– U tom smislu je „April u Berlinu” i knjiga sećanja za jednu neobičnu i nekada veoma brojnu zajednicu nadnacionalne nacionalnosti, te ljude koji su pripadali svima i nikome istovremeno, a što je bilo moguće samo u bivšoj Jugoslaviji”.  

M. Stajić