Književne maštarije iz dvorišnog vilajeta

Ima tu i neoromantizma, i neoavangarde. Egzistencijalizam jeste bitno obeležje onog što pišem – kao određeno stanje i uticaj. Ne toliko sartrovski, koliko Hajdegerov, i, naročito Kjerkegorov, kaže pesnik:

„Novu zbirku “Pesme iz dvorišta” koju je objavila kraljevačka Povelja, napisao sam tokom prethodnog leta, ležerno i  lagano, kao rezultat svakodnevnog i posvećenog pisanja. Ta vrsta nadahnute pozitivne energije meni se, kao piscu, retko dodeljuje, s obzirom da su prethodne zbirke nastajale znatno duže, uz kreativne prekide (takozvana „kriza pisanja“), prepravljanja i brisanja, odricanja od gotovih ciklusa, precizna brušenja i neprecizne koordinate, viška asocijativnosti te manjka svedenosti: govorim o stvaralačkom postupku, a ne o finalnom postignuću.  Sada mi se sve nekako otvorilo, nije bilo mučenja ni grčenja i prvi put sam uistinu osetio radost stvaranja i doživeo nepatvoreno zadovoljstvo u tekstu. Svu materiju i svu građu izvukao sam „iz glave“, neopterećen bilo kakvim klišeima i para/citatnom erudicijom. Pisavši i napisavši “Pesme iz dvorišta”, razumeo sam da sam, nakon višedecenijskog tumaranja književnim vilajetom, konačno sazreo kao pisac.“

Zašto baš “iz dvorišta”?

Naslov mi se sam preporučio. Tu velikodušnu ponudu zahvalno sam prihvatio. Naime, oko polovina pesama tematski direktno korespondira sa mojim dvorištem,  dok je ostatak posredno sa njim povezan. Često sedim napolju, sam, naročito noću i naročito leti. Katkad i satima. Takav oblik dokolice podstiče me na snatrenje i  često me povede kroz raznorazne meditativne meandre. Neretko zapamtim i/ili pribeležim kakvu ideju, misao ili emociju, što bi mi nepoznat netko takoreći epifanijski došapnuo. Tako, zamašan deo ove zbirke nastao je kao posledica tih maštarija, koje sam sačuvao, i koje su bile značajna građa za knjigu. Ona jeste, fizički, napisana diljem tih nekolikih letnjih meseci, ali se kreirala godinama.

Nisi nikada, rekao bih, imao problema sa izdavačima; a sa kritikom i pesničkim nagradama?

„Pesme iz  dvorišta“ objavljene su pre otprilike godinu dana, pred beogradski Sajam knjiga. Niko, o toj knjizi,  ništa nije napisao. Ne mali broj mojih prijatelja pisaca (i ne samo pisaca) reklo mi je da je ovo najbolje što sam do sada objavio; neki su i najavali prikaze, ali za sada ništa. Nisam od onih koji zivkaju ili spopadaju redakcije časopisa ili pojedince da se nešto prikaže ili da mi se upriliči književno veče. Veoma mi je zanimljivo i bizarno, fenomenološki, to da mi je ovo, navodno najuspešnija knjiga, a niko ni slovca. A o svim mojim ranijim zbirkama pisano je, i to ozbiljno, analitički. Meni lično, to ne smeta. Sebe doživljavam kao pesnika izabrane i eksluzivne margine, a tako me, valjda, percipiraju i moji čitaoci, kojih nema puno, ali ima ih.

Veoma sam zadovoljan činjenicom da sam sve svoje knjige objavio kadgod i gdegod sam poželeo, i to kod uglednih izdavača, uz zanimljiv fakat da je osam mojih knjiga svoje po/rađanje dočekalo u pet gradova - od Subotice, preko Novog Sada, Beograda, Kraljeva, pa do Niša. Sada, međutim, osim „Povelje“ i „Kulturnog centra Novog Sada“, teško bih se setio još nekog izdavača koji kontinuirano  i dosledno publikuje valjane pesničke knjige. A do ne tako davno behu tu respektabilne edicije „Matice srpske“, „Rada“, „Nolita“..,

Iako je (skoro) svaka moja zbirka bila u užim izborima za neku od značajnih književnih nagrada, pripala mi je tek jedna (a na nju sam ponosan) – „Lenkin prsten“, za najlepšu ljubavnu pesmu (2011). Neću dalje i dublje da se bavim tim „salonima i  saloonima“ (Kiš). Stvar je opšte(pre)poznata.

 

Koketiranje sa rokenrolom, ili nešto više?

Od dela kritike i svojih poštovalaca označen sam kao rok pesnik. Verovatno je to tako zato što mojim prvim zbirkama meandriraju citatnost, aluzivnost, aplikacije i reminiscencije povezane sa rok kulturom. Kasnije, rok je u mojim pesmama opstajao tek u pozadinskim, takoreći podsvesnim naznakama. I nikad ga nisam tematizovao. Učinio sam to tek u ovoj, poslednjoj zbirci. Uostalom, nije ni Slobodan Tišma rok pisac, kao što to, strogo uzev, nisu Bob Dilan niti Leonard Koen.

Đorđe Pisarev

Tribina u restoranu „Krupara“  u Bačkom Dušanovu



"Godinama (preciznije, od februara 2010) vodim i uređujem književnu tribinu, u Bačkom Dušanovu kraj Subotice, u začudnom prostoru restorana „Krupara“, čiji je vlasnik moj prijatelj Luka Anđelić, ugledni ginekolog. Književne večeri dešavaju se jednom mesečno, a dosad je ugošćeno osamdesetak uglednih pisaca, pretežno iz Srbije, ali i iz Hrvatske, Bosne i Hercegovine, Crne Gore, pa iz Mađarske, Francuske, Ukrajine i Argentine. Pisci ovde rado dolaze, pošto se „Krupara“ pročula po ležernim a serioznim  razgovorima, gostoprimljivosti domaćina, te brojnoj i zainteresovanoj publici. Neću pogrešiti ako kažem da ova tribina spada među reprezantativnije u Srbiji", kaže Đorđe Kuburić.